Autumn Goal: zaljubiti se

Ej ponediljak, di smo.

#thunderstorm

lito na izmaku, september to remember i ostala pozitiva.  Volin rujan, njegov balans, temperaturu ugodnu tilu i olujno sunčana iznenađenja.

Ono šta ne volin je činjenica da san zadnjih godinu ipo dana provela nezaljubljena. Ne računan one mmm malo mi se sviđa, pa mi se ne sviđa, pa ovaj je lipši njega ću. Računan sve ono do zadnjih godinu ipo kad san bila sposobna imati iskrene osjećaje prema drugoj osobi i kad san većinu vrimena bila zdravo zaljubljena i normalna.

Ne pišen o klasičnin vezama. Pišen o sposobnosti da ti se druga osoba stvarno svidi pa se lipo družite, povežete i malo zavežete, a na kraju to sve memorirate u sjećanja.

Život bez zaljubljenosti je teško sranje, a ja se u ovon periodu usahle srčane čakre ponašan ka najgori muški gad. Ne sviđa mi se to, ali uzalud mi je pisati kad ne ide. Ne mogu se zaljubiti da je princ od utopijske kraljevine u kojoj teče čokolada u potocima, a on baš stvoren po mon guštu. Ne mogu, neman pojma šta mi je. Ništa se nije prominilo i dalje san ista, ponašan se isto, komuniciran isto, al ne vidin ništa u njima.

Pitan se ima li dikod blizu meni sličnih s istin problemon, onako da malo udremo ćakulu. Jer to je problem, ne gledati nikog na način da bi ga zagrlia i ne pušta pa makar trajalo trenutak. Ne poželiti se uvaliti u ničiju mirišljavu duksu, nego umisto toga skupljati trofeje. #Božesačuvaj

Razmišljala san danas kako je veličanstveno biti i sritno i nesritno zaljubljen. Kako je samo taj osjećaj da neka druga osoba u tebi budi grčeve u drobu i potiče lupanje crvenog organa divno. Kako je uistinu prekrasno ne znati reći ništa od onog šta si tia reći isprid druge duše, jer si u nju zaljubljen i smotan.

Razmišljala san kako je uzbuđujuće bilo čekati dane da ga konačno vidin, kako su prsti bižali na notifikacije na fejsu da vidin je li izreagira i kako je mirno bilo kad bi vidila da je. Razmišljala san kako san upijala drugima nevažne trenutke, meni najvažnije i kako je lipo bilo drugačijin očima gledati u onoga koji na isti način gleda mene. Sitila san se kako me ljubav pokretala, motivirala i činila boljon osobon, sebi i drugima. Letila san bez umjetno stvorenog dopamina.

Povrh svega san razmišljala koliko mi to sve nedostaje. Ne ta osoba, ljubavi dolaze i prolaze, ništa strašno. Fale mi osjećaji koje je zaljubljenost u meni budila. Fali mi Antonela koja je bila sposobna osjećati, koja je pisala poeziju ka luda jer je bila zaljubljena, a zaljubljenost je najslađa ludost.

Sitila san se i kako san bila mirna onaj dan kad je prestalo, jer je tako moralo biti. Jedva san se ka i svaki put dosada čekala ponovo zaljubiti.

Ali taj dan nije doša, nakon 484 dana taj dan nije doša. Ništa osim minimalnih uzbuđenja, lekcija koje se ponavljaju i problematičnih osoba kojima triba psihijatar a ne ja. Ja san knjižničarka, ostavite me na miru.

Ne osjećati ništa, tužno je i bezveze.

Znaš moj ponediljak. Ljubav je sve na ovon malon svitu, i šta god radili, radimo li to s ljubavlju  greške nema. Ljubav je kaos koji želimo doživljavati, a da ne pišen kako se gledanje najbolje verzije sebe u svojin i tuđin očima ne može miriti s ničin.

Znaš šta još, mislin da je vrime da se ledenjaci u meni započnu topiti. Očistiti put, da se mogu vratiti na početak i ponovo susresti svoju najslađu ludost.

Čuvajte sposobnost da volite i budete voljeni. Nije neki hit biti ledenjak.

Vaša,

Antonela.

 

Oglasi

Autor: Antonela

#spisateljica #knjižničarka #fitnessmeštrovica

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s