Slojevi

Alo_M!

Bublije, jaja, šunka, zatajenje probave. Sve znan.

Ajmo mi na duhovnu bandu blagdana.

Tragon simbolike Uskrsa razmišljala san kako svit krije tri vrste ljudi.

Sritne, tužne i one za koje mislimo da su sritni, ali su tužni. Ispod sloja robe, sloja kože, tamo negdi poviše livog rebra žive ljudi s demonon i prečesto pokušavaju početi novi život.

E baš njima, koji prečesto pokušavaju, želin da konačno uspiju. To su ljudi s plastičnin maskama.

Nosila san je i ja, bila je odvratna, tila san je raščerupati, ali nisan imala snage to učiniti sve dok nisan učinila. Tribalo mi je 4 godine jer koliko god san je mrzila toliko mi se sviđala. Nije od mene tražila da buden hrabra.

Zato ti (vi) koji znaš (te) o čemu pišen, čitaj dalje.

Želin da znaš kako je svit zeleno polje u kojen bi triba biti živ 450 godin da bi uspia iskusiti sve šta ti pruža. On se nalazi izvan 4 zida tvoje duše zbog kojih u tebi nema svitla ni kad je sunce visoko na nebu.

U njemu postoji glamping, sauna u kojoj se polivaš medon, dva stabla između kojih vežeš hammock, paintball i Muzej iluzija.

Ako se malo više ogoliš, u njemu možeš naći i pravi zagrljaj, ne onaj zamaštani prije spavanja, i da Želju da te netko želi stvarno pomirisati i stvarno tako ostati, ne razmišljajući o vrimenu.

Ako još skineš jedan sloj pronaći ćeš i jedno srce koje je, gle čuda slično tvon srcu. I onda možete tako disati, ne raditi ništa a biti potpuni.

Ali ni to nije dovoljno. Znan, ne možeš biti sritan u zelenon polju igre i sriće sa srcen koje udara iste beatove ka i tvoje ako još nešto ne učiniš.

Skini posljednje slojeve sebe sve dok ne ostaneš sam s vlastitin organima u rukama. Dok ne osjetiš da bi ti bilo ža da odeš a da nisi pravog sebe poklonia samon sebi.

Toga san se najviše bojala, da nikad neću uspiti sebi pokloniti pravu verziju sebe. A jesan jer san tako odlučila i jer se ne bojin života izvan zidova.

Dok se dođe do ovoga može proći misec a mogu i desetljeća.

Jer..

Citirajući jednog divnog čovika koji je na mene ostavia velik trag: “Ne možeš ti nikome pomoći dok on sam ne odluči da to želi.”

Oprosti, ne mogu ti pomoći. Nije ni on meni (fala mu na tome).

Sve dok odlučno ne odlučiš, dovršiti demonsko poglavlje i upisati točku. Samostalno, svojon rukon.

Sve do tad će biti sve isto, a kome je sve isto sriću donilo nek prvi baci kamen.

XoxO
Antonela

 

Oglasi

Bodulizam.

Alo_M!

Večeras, uoči samog početka novog ponediljka otkrit ću van zašto ga toliko volin.

Te linčine ležu po cili dan i igraju karte.

U rečenici koju tako često bacaju stereo-tipovi jedino mi nije jasno kako je karte moguće igrati ležeći.

Osjećan često gnjev prema ljudima s otoka, nas koji igramo karte ležeći i brojimo šolde od apartmana. Tek tako kada nisu naši posli. Došli kod nas doma ljudi koje zovu turisti, legli, ostavili nan snop eura i išli ća. Sutra došli drugi, legli, snop eura, prekosutra ista stvar. A mi i dalje cili dan ležeći igramo karte, eventualno se pridignemo da uzememo snop, da ga ne bi ko ukra jer smo škrti, jako. Ne bi ti dali pomidoru turistima ni za tri nova snopa zelenih papira.

Ne znan kako da opravdan te životne blagodati na koje san odmalena naučila pa ću rado podiliti s vama naš način života, da budete ljubomorni, vi koji nemate sve na gotovo, ka i mi. He. He.

Rodila san se u velikoj kući, ta se kuća očito sama napravila jer je moj otac po cile dane ležeći igra karte, ne vidin drugog načina kako bi mogla nastati nego da je sama prinašala blokete i sama se cimentala. Ja san se rodila zimi, u to vrime moji sigurno opet nisu radili ništa jer mi zimi ništa ne radimo. Mislin ne radimo ni inače, ali zimi pogotovo, osim šta brojimo šolde od lita, uvik isto. Vanka puše buretina, špaher se naložia sam, i drva su se poslagala sama, logično. Ponekad bi mi dica bila bolesna pa smo suosjećali s ostalin otočanima, mi imamo most, kod njih ne vozi trajekt, puše, ali sve je to isto, bodulskoj dici febra pada sama od sebe, njihovi hrču na svu berikatinu.

U proliće su nas počeli ogovarati jer je odjednaput na kući izresta još jedan apartman. Niko ne zna kako, kada ga je Božja ruka posadila. Uskoro došlo lito, tek sad ne radimo ništa, malo prošećemo po vali, gledamo u ribice, uvatimo ku ko, eto iz dosade, ona se sama očisti i baci na gradele. Kasnije svi skupa kusamo i moćimo maslinovo ulje koje točimo iz špine ka na sudoperu.  Imamo maslin koliko oćemo, ali mi da smo jednu ubrali, nikad, ko će to, triba ležati i igrati karte. Uz ribu imamo i pomidore donia neki čovik, di bi mi orali, kopali i sadili.

A tek apartmani, oni se sami čistu, to je nevjerojatno, ja u životu nijedan nisan očistila, skupljala dlake od 30 cm, odlipljivala žvake ispod zahodske daske, grlila posteljinu punu izlučevina i prinašala je uza skale gori-doli. Potila se na 45 stupnjeva dok još klima nije bila must have, ma nikad mi kap znoja s čela ni pala. Di još da san uz to radila, ono od 16 ka šta radu neki tamo iz Slavonije, nisan luda. Neke bi vlajne i jahte dolazile čistiti kod nas, haha to in se i sliči, di bi se ja sramotila po smrdljivin kabinama na abnormalnin vrućinama, pumpala govna iz tisnih zahoda, dizala pajole..

Naši turisti od nas nikad ništa nisu dobili iako nan je puna konoba rakije, ulja i suhih smokav. To je tamo uskrslo samo od sebe i nećemo dati nikome, duga je zima, mi ćemo piti i mljaskati. Inače samo da znate, pijančine smo, kod nas svi loču, uvik, ne samo vikendon. Mladi se drogiraju iz dosade jer nemaju šta raditi, a karte su in dop******.

Uskoro eto ti jeseni, lipote. Nema čega nema u kući, šoldi mi ispadaju iz žepa. Frižider pun, imamo sluškinju da nan hodi u spizu. Nešto su govorili da triba plaćati porez državi, ali mi van na otoku to ne fermamo. Koliko nan turisti dadu toliko nan ostane, kune ne potrošimo. Ni režije nismo platili, a cilo lito voda točila, kupale se stare Njemice da budu lipe za večeru u našin restoranima u kojima niko ne radi. Sve šta smo zaradili dali smo kući da se opet sama napravi, znači kući, mi ne plaćamo radnike i ne kupujemo građevinski materijal. Ona je tako zaminila sve ono šta su ovi turisti koji su dilili snopove pokvarili, da in bude lipše leći dogodine kad dođu. Lažen, da moremo nabiti još koji eurić gori za noćenje. Ponavljan, ulje se ujesen napravilo samo, di bi mi vrićetine potezali i cili dan poili mandarinku i fetu kruva, nismo ludi.

Kažen van kod nas je teška utopija. Sve nan je pomalo, nema priše. A di da se i prišimo kad ne moramo nigdi.

Nema van kod nas ko će sutra na posa, ajme ponediljak i ostale gluparije. Mi van ne radimo baš baš ništa. Zbog toga toliko volin ponediljak jer san linčina s otoka. Iden sad leći i igrati karte, sutra ionako ne moran nigdi.

XoXo

Antonela

 

 

Beatifikacija.com.

Alo_M!

19:19 Ko to opet misli na mene?

Možda jedan od oženjenih tipova koji me noću maltretiraju. Ili njihove žene?

U petak san bila na šanku. Sama. Zeka peka, nisan munjena.

Moje prijateljice i ja sasvim smo pristojno pile pića, možda bi i bacile pogled na nekog zgodnog mladića (da ga je bilo ili da nas nije napala jedna žena), koja je odlučila biti vuk jer je negdi pročitala da je to žena ženi. Vuk, onaj strašni iz Crvenkapice koji guta ljude, spi ispod inbotide i glumi bakicu.

Prišla mi je s leđa i rekla: “Moj muž je blažen među ženama.” Ništa mi nije bilo jasno, koji sad muž i zašto bi bia blažen. Okrenula san se oko sebe i utepila nekog ćelavca koji mi je gledia prijateljici u zatiljak, ne bi se reklo da je taj nečiji muž, a kamoli da je blažen. Ipak, pokazalo se suprotno, ćelavac je stvarno bia muž onoj koja je odlučila biti vučica, nama, koje nismo ni vidile tog čovika u procesu beatifikacije iako je još uvik živ. Samo mu se ćela sjajila, biće bila posuta anđeoskon prašinon.

Kad san razbrala šta se zbiva, lipo san joj rekla: “Baš me brige za tebe i tvog muža.”

Ako si luda na sve žene dok je s tobon, kakva si tek kad nije s tobon? Dok spavaš ili se praviš da to radiš, a on do jutra mlati po klubovima.

Ne mogu smisliti oženjene muškarce u izlascima. Ne zbog poremećenih hormona zbog kojih su žene lude i mrze cili svit, nego zbog toga šta su gadljivi.

Prilaze, upadaju, pokušavaju upitati za ples, pričaju glupe priče o tome kako vole svoju ženu, ali bi samo popričali, šta je u tome loše? Ka da slučajno ne pomislin da bi on nešto s menon, Bože sačuvaj.

Ne da mi se pričati, ni gledati te. Nemaš trunke poštovanja prema ikome u ovoj igri i oženia si se jer te natiralo, dok si još bia u fazi iživljavanja mladosti koju nisi dovea do kraja.

Aleluja! Usput saznajemo odgovor na vječno pitanje: “Kad ćemo se smiriti?”

Kad dovedemo fazu do kraja i kad jedan od tih “muškaraca” s kojima iman posla bude stvarno muško (dobije poriv da me štiti i bori se s trnjen ka Trnoružičin princ) i kad jedna od tih žena s kojima oni imaju posla bude stvarno žena (sa stavon).

Do tad, #fešta.

Ako jednog dana buden živila sa svojin čovikon, ili ćemo po klubovima mlatiti skupa ili ću ja njega izmlatiti (možda prije on mene).

Ispravak netočnog navoda.

Ako jednog dana buden živila sa svojin čovikon, njemu neće pasti napamet pričati priče nekoj dvadesetineštogodišnjakinji. Zašto?

Zato šta kad bi mi s 34 godine u guzici doša doma u šest uri ujutro i nako smrdljiv lega kraj mene, s pričon da se zapriča s prijateljima, pa me proba poljubiti za laku noć, drugi put bi poljubia vrata. Možda više ne bi ni naša moja vrata, ako san posebno raspoložena.

Niko ne priča s prijateljima do 6 uri ujutro, niti se kome da stati vanka do te ure ako nije neka faćka u điru, ili je izrazito energičan jer šmrče bilo u zahodu, ili lupa po aparatu u Admirala. Ili ajde, marendaje burek pa krafnu, taj je dobar njega uzmite.

Ne virujte u priče. Lažu.

Ko to ne zna nije ni bia vanka kako triba i nema pojma kako funkcionira ovo jadno društvo.

Rekli su mi jučer da izgledan kada ću pobiti po kluba.

“Možda i oću.”, uzvratila san, svojon inteligencijon. 

Nema potribe da budemo jedna drugoj vučica i da gutamo priče za koje znamo da su lažne. Čemu to? Na svitu ima milijun mirisnih muškaraca koji bi lipo legli kraj nas, a da nisu nužno informatičari s cvikama i velikin drobon.

To sum up.

Sloboda je divno stanje da radimo šta oćemo dok ne štetimo drugome i oni koji je pokušavaju nekome oduzeti bez ikakvog razloga čisti su luđaci.

Ali..

Smatrati slobodu stanjen da radiš šta oćeš, štetiš drugome i još očekuješ da se ta osoba ponaša kada nisi napravia ništa je kažnjivo djelo. I za to triba platiti, bilo zaključanin vratima ili serviranjen hladne osvete. Mašta je prostor bezgraničnih ideja.

Za kraj, jedino šta mi preostaje je poželiti van lipi ponediljak pun pozitivnih vibracija. Ne dajte se! 🙂

XoXo

Antonela.

“Priča iz života.”

Alo_M!

U subotu  u 10 ipo ujutro na 88, 1 MHz – radio Knin, puštena je emisija “Priče iz života” u kojoj san pričala o Hello_Monday sagi, sebi i podilila par misli o svakodnevnin životnin “problemima”. Pamtit ću dugo svoje prvo radio iskustvo, spikerica je bila jako ljubazna, smijale smo se, bila san sritna. Obavijestila san o tome svoje roditelje koji su rekli: “Kad, u subotu u deset ipo, na čemu ono? Kad? Je je, upaliti ćemo.”

Kad san ih danas nazvala i uzbuđeno pitala: “Jeste me poslušali, kakva san ispala?” , lipo su mi odgovorili ka da se ništa nije dogodilo.

“Nismo, morali smo pumpati septičku jamu.”

Lipo.  “Morali smo pumpati septičku jamu.”, metak drito u dušu.

Nisu oni loši roditelji, samo ne shvaćaju koliko to meni znači, ta mala mrvica podrške za koju se grabin ka tičica za mrvice kruva.

Nisu oni ni jedini takvi roditelji, volu nas, ali nemaju blagog pojma čime se bavimo, niti poznaju načine za pružanje podrške.

Ovo je obiteljski ponediljak, jedna kratka priča iz života, za sve one čiji roditelji pumpaju septičke jame, dok in dica pokušavaju ostvariti svoje snove. Za odrasle ljude kojima je nekih dvoje ljudi dalo život, a  o ton životu ne znaju ništa.

Ovo je tekst za sve one čiji roditelji misle da je završiti faks neš’ti i da se tu nema šta slaviti, za sve one čiji roditelji nemaju pojma u kakvin su in stanovima dica živila dok su studirali, za one čiji roditelji nisu došli na dodjelu diplome, držali buket cvića i puni ponosa gledali u to čudo koje su stvorili, razmišljajući pa svaka joj čast, položila je 83 ispita. 

Za sve one koji su ikad nastupali, a da ih njihovi roditelji nikad nisu došli poslušati, za one koji su napisali roman a oni ga nisu pročitali, izumili nešto fascinantno, bili počašćeni od milijuna drugih ljudi, a uskraćeni od onih zbog kojih bi minjali taj milijun, ma milijardu.

I za kraj.

Ovo je tekst za sve one čiji roditelji mislu da je pružiti materijalnu sigurnost najvažnija stvar na svitu, koristeći to ka glavni argument u svakoj raspravi.

I za sve nas velike koji ih i dalje volimo jer nismo mali ljudi. Bezuvjetno, jer tako ide s ljubavlju prema vlastitoj krvi.

Za sve buduće velike ljude koji misle da ne mogu sami i koje roditelji vole, ali nemaju pojma šta da naprave s njima, kamo da ih usmjere i šta da in kažu, iman jedan savjet. Virujte, znan o čemu pišen, skoro pa savršeno.

Počnite iz nekog kuta, slijedite obrnuti smjer od onoga koji van se pruža, ne bojte se započeti igru života, dodati komadiće različitih boja te se na kraju uzdići iznad svega toga. Budite ponosni na sebe, i ne pokušavajte biti savršeni jer savršenstvo ne postoji, ali njemu težite, to svakako. Kreirajte svoju najbolju verziju, budite jači od iPhone X i nikad nemojte prestati s ažuriranjen, na proizvodnji poboljšane verzije radi se svakodnevno.

Nekima je put zakrčen ka Trnoružičinon princu, nekima pod stopalima leži pamuk. Na kraju krajeva uspijeva onaj ko se trudi, radi i ko je sebi na prvon mistu, bez ikakve lažne skromnosti.

Ponediljak je, ne mislite toliko o poslu, imate cili tjedan za to, možda bolje promisliti kako postati iPhone XI, kako za promjenu biti malo sebičan. Imali 26 ili 56, svejedno je, dok dišemo sve je moguće.

XoXo

Vaša Antonela.

 

“Sve su iste.” Nisu.

Alo_M!

Ponediljak i ja smo zadnje dvi sedmice zapalili dalmatinske portale, doživljavamo renesansu. Rekonstruirali smo Instagram i porasla nan je stopa pratitelja. Kad vidin da se širimo ka đubar po njivi (kako kažu moji prijatelji vlasi), srce mi se napuše ka zemaljska kugla.

Od lajka sve počinje, pričalo se prije osan godina, a ni danas situacija nije puno drugačija. Zato-stoga-dakle:

koristin priliku pa još jednom pozivam sve one kojima se sviđamo da nas počnu slijediti ka neki luđak isprid zgrade u opasnon kvartu. Nećemo se lagati, kad današnji društveno umreženi svit vidi da nas prati 1000, a ne 400 ljudi navući će se, a oni koji pišu, vole da ih se čita i onda pišu još bolje i žešće i bude lipo da lipše ne more. #simpleasthat

Ono šta ja mogu obećati da ću biti izuzetno interesantna i da nisan i neću biti ista ka one šta danas zovu „SVE iste“.

Da san muško, zvala bi se Duško. Ne daj Bože. Da san muško imala bi problema, ka moj prijatelj Noname. Obećala san da ga neću staviti na public.

Kaže on meni neki dan: „Ne znan šta ću od sebe i svog ljubavnog „života“ , sve su mi iste.

Odma san ga napala da je površan. Nema šanse da postoji jedna koja je ista ka ona druga.

„Tribaš viditi. Pričati malo s njon, viditi je li točna u glavi, ne samo gledati kako bi joj utrpa.“

„Ma ne bi ni to.“, kaže on meni razočarano. (Najjače mi je kad ljudi sve varijacije na seks zovu TO, a onda se u samon činu raspametu pa prosipaju baze iz pornića.)

Nazad na priču..

Gledan ja šta je s njin, zaprepastila se, da nije možda priša na onu stranu?

Znala san cilo vrime o čemu se radi, ali san tila to divno objašnjenje čuti iz usta jedne prosječno popularne, normalne muške osobe da dokažen da nisan luda.

„Ma sve su iste. Prvo na slikama. Ništa ja to ne  razlikujen. Nagib glave, obrazi, usne. SVE ISTO. Uživo, ista pisma. Tražin neku šta drugačije izgleda, mislin da san je vidia, kad ono i ona ima obrve do ušiju, odma se okrenen i ća. Onda još polipu trepavice na trepavice i cimentaju šminke, ne mogu ni procijeniti kakva je bez nje. Pitan se oću li je pripoznati ako je ikad skine?“, nakon toga uslijedia je patnički izdah.

Krepala san na: „Obrve do ušiju“  i „Ako je ikad skine.“

Došlo mi ga je milo. Ponekad poželin da buden nekome cura samo da razbijen „SVE su iste“ mit. Rekla san mu da se mora uklopiti među današnje žene, inače ništa od TOGA. Mi različite očito se nekako izgubimo među istima, valjda zato jer imamo kraće obrve.

Sad ozbiljno, zajebanciju na stranu. Obratit ću se muškon rodu u formi maila.

Moji dragi muškarci,

na svitu ima divnih žena, pametnih, sposobnih, lipih bez da su cimentane, s drugačijon selfi slikon. One bi vas volile i saslušale i pomazile po glavi i skuvale gulaš, ali i poslale u ono nešto (šta se kategorizira uz TO), kad zaslužujete.  Tužno je šta koliko god se grozite „onih istih“, toliko se bojite „onih različitih“. Nećemo van ukrasti identitet, nemojte biti us****.

Nije mi važno ni šta je danas ponediljak, ni kiša, ni posa, ni ajme kad ću na pauzu. Samo da mi nismo “SVE iste”, pa neće samo moj ponediljak biti u fazi renesanse već cilo društvo.

p.s.

Čuvajte se, snig će. Reka je Milan Sijerković, a on je skroz interesantan lik, stalno baca baze o vrimenu. Završavan  s jednon aktualnon: „Ožujak laže, snigom maže, ispod sniga travu kaže.“ Pa ti vidi.

XOxO

Antonela

Zima.zi.

Alo_M!

Di ste ekipa. Je li zima?

Je.

Kronično san izmaltretirana informacijama o snježnoj oluji, a od bilog pokrivača vidin samo sol po splitskin trotoarima pa je jasno da je naslov napisan iz bunta.

Smišna mi je bila mater kad mi je rekla da prije mogućeg smaka svita kupin osnovne namirnice – brašno, mliko i cukar, proizvode za koje zna da ih koristin za Božić ili kad je nekomu rođendan. Jadna žena, došlo mi je ža jer su joj reportaže isprale mozak koji se jako boji zime.

Odgovorila san joj da mi je dućan dvi minute od kuće, ali je odriješito rekla: “Jesi ti svjesna da kad se sve zaledi ne možeš izaći iz kuće, kupi kad san ti rekla.”

“Neću.” U ton momentu je pop******. Prikinili smo razgovor za obostrano dobro.

Rečenica “Zima je, obuci se.” proganja me od najranijeg djetinjstva do preseljenja ća. Obiteljsko stablo s materine strane malo je zajebano kad je u pitanju hladnoća pa od najranije dobi pantin ekskluzivne izjave kad bi ljudi koji vidu vrime najavili buru praćenu temperaturicon oko nule. Ustvari, nisu to izjave to su paragrafi za vrime kojih bi ja govorila: “Pusti me neću, ajme šta si dosadna”, ali nije se dala smesti, uporna neka mater, ka i svaka.

“Sutra ujutro će biti zima. Jesi me čula, biti će zima ujutro. Znači, kapa, šarpa, rukavice, duple gaćice, kratku majcu ispod te duge, doniti ću ti onu deblju potkošulju. Hulahopke obavezno, one deblje. Uzmi moju jaketu priko guzice, ti uvik kupiš bezvezne kratke jakete, stvarno si glupa kad ti moran reći. Šta ti fali onoj mojoj, baš je lipa. Otac je sad bia vanka i 0 je, a ujutro će biti još gore. Ne mora biti minus, ali bura je, to ti je kada je -20, gore nego u Lici.  Nela, kapu nabi na čelo ujutro, šarpa oko nosa, ne diši nigdi osim ispod nje.”

Dobro mi nije rekla ne diši uopće, a od svih tih pretjeranih opsjednuta san zimon rečenica najviše bi me razveselila ova:

“Bude li ujutro jako ledeno nećeš u školu.”

“YES, TOOOO!” Najbolja mater na svitu.

Ako se jednog dana  odlučin imate bebe koje će narasti i ići u školu, razveselit ću ih ovon lipon rečenicon, ne zato jer je zima nego jer ću biti kul mater. Kuvati ćemo toplu čokoladu i zajebavati se po kući, naravno ako prije uspijen kupiti osnovnu namirnicu – MLIKO.

Ajde lipo se obucite i kupite spize, padat će oko ure, rekli su ljudi koji vidu vrime.

XoXo

“Snježna” kraljica.

 

Biži ća! Neću.

Alo_M!

U zadnjih nekoliko miseci,  bolje rečeno godina, pratin trend masovnog iseljavanja mladih ljudi u strane zemlje. I ja sama, boravila san u Grazu na 4 miseca di san odradila stručnu praksu i nepovratno se zaljubila u divan grad na G. Da su mi ponudili da ostanen, ostala bi. Radila bi posa koji volin, živila u lipomu gradu s dobrin životnin standardon i trčala svako jutro uz Muru s desecima ostalih zaljubljenika u trčanje. Onda bi upoznala nekog austrijskog princa, možda prije balkanskog (jer si u stranoj zemlji uvik stranac) i živila sritno do kraja života.

Nisan dobila ponudu pa san se vratila doma. Di je sunce, more, kamena Dalmacija i di kava traje minimalno uru i kvarat.

Ljudi koji otiđu vanka i radu posa za koji su se školovali, napreduju u svojoj struci i za to zarađuju dobre pare su sritni ljudi. Šta će raditi doma isto to za doslovno nikakve šolde.

Ono zbog čega me uvati tuga je kad čujen priče svojih pametnih sposobnih prijatelja koji priko granice stoju iza šanka, ne pričaju ništa jer nisu još dobro naučili jezik i daju kave tamo nekin livin ljudima, u svrhu zarade veće love u državi koja ima viši standard od naše pa se sve na kraju svede na isto. Zaradiš, platiš stan i režije, nešto ti više ostane pa pošalješ materi. Nisu sritni, nisu ispunjeni, stalno in nešto ili neko nedostaje.

Ono šta me još više rastuži je šta ne shvaćaju da nemaju vrimena, pa maštaju o življenju pravog života za nekih deset godin. Nisu ni svjesni šta će in prije svega učiniti takav način življenja i depresivno stanje uma koje prolaze u uvertiri napornog rada u godine sriće koje slijede.

Nema budućih godina sriće. Nemate pojma šta van budućnost može doniti. Možda svašta lipoga, a možda i ništa, sve je to kocka. Koliko god se psiholozi ponavljali nikako da shvatimo da triba živiti sad, najlipše i najbolje šta možemo.

Volin svoj život i volin ljude s kojima dilin taj život. Nevjerojatno bi lagala kad bi otišla vanka i rekla: “Dobro je, sritna san jer konobarin, dođen doma, legnen, poiden neki junk food, proveden dvi ure tipkajući s dragin ljudima priko aplikacija, otuširan se i sutra opet isto. J**** mater državi šta me prisilila na ovakav život, a onda se smirin kad posjetin grad u okolici u kojen još nisan bila.”

Pročitala san ovu rečenicu četiri put i duša mi se stegla. Kažu mi: “Biži ća!” Neću.

Već dobro znate da su sitnice one šta život znače.

Leći s prijateljicon na kauč i blejati u ljepoticu i zvijer po deseti put, diviti se čudima svita i divnin zemljama s poznatin licima, ne tamo s nekin Patrikon iz Makedonije kojeg san upoznala prekjučer pa smo sad cimeri, a sutra ćemo se poklati oko mrvica kruva na stolu u kužini. Biti zadovoljna sobon, onime šta vidin u ogledalu, ne vrtiti po instagramu i misliti blago joj se ja ću ovako za deset godin, nećeš, zaboravi na to. Lipo je imati lipu kosu, ljubičastu maskaru i uredne nokte jer si k vragu mlada cura koja voli i triba biti lipa i uredna, sebi, ako voliš i drugima. Otići sa sestron u šetnju, sisti, mučati. Slaviti rođendane onih koje volin, biti uz njih kad se smiju i kad plaču. Zagrliti, biti prisutna.

Zbog svih tih enormno važnih “sitnica” ne bi nikad minjala svoj sadašnji život za život rečenice u navodnicima. Skrenula bi i završila na psihoterapiji lupajući se katridon u glavu ka u predstavi suvremenog plesa na kojoj trenutno radimo.

Nemamo vrimena. Za tuge, loše misli, nepotreban umor, stres, lošu kožu, kilograme viška ili manjka. Za sve ono šta će se na nama viditi zbog uvertire u budućnost sriće. To nije život, to je patnja. Interesantno je da patnja nije nužna, patnja je izbor.

Kažu mi: “Biži ća!” Neću.

Neću sve dok mi neka zemlja ne ponudi život u kojen bi osim mog bankovnog računa rasla ja i svojin djelovanjen utjecala na razvoj društva, smišljala fantastične ideje i realizirala ih u korist svih nas. Imala toliko love da se pretplatin na paket kozmetike kod Yvesa Saint Laurenta, i misečno omogućila smještaj i odličan vikend provod onima s moje strane duše. Ko ovo sve uspije u našoj zemlji, taj je sritan čovik, a ja iman neku tendenciju biti upravo to. #sritančovik

Monday_Wiseday.

Vaša Antonela.