Featured

DETOKS.

Alo_M!

Popodnevna prispodoba.

Često puta san pročitala kako nas online portali maltretiraju posliblagdanskin detoksikacijama i pripremama za lito nakon teške i masne zime.

Triba li nekome detoks posli lita, a da se ne zove Antonela Bokan, na mala šta piše o ponediljku?

UBILO ME.

LITO.

U meni je iskrcan bager toksina i iman predispozicije za razvoj svakojakih boleština, a kad se sitin u kakvoj san kondiciji bila kad san se vratila na isolu morte, dođe mi da plačen jako, no ne mogu, hladna san ka neki Njemac na špriceru.

Od ovog ponediljka odlučila san se na promjenu i čišćenje od svega. Od slabog spanja, loše spize, utješnih čašica, glupih misli. Danas san uključila restart i sad se to vrti po meni ka kopačica po zemlji koja nije rahla, ali će to postati.

I ne, ovo nije ona: “od ovog ponediljka počinjen..”.

Ovo je ona: “od ovog ponediljka počinjen činiti sebi dobro i s tin dobrin ne završavan.”

Veseli me šta ću idući ponediljak moći pisati kako mi je bilo prvi tjedan povratka sebi.  Onakva kakva triban biti, onakva kakva san bila dok me nije ubilo lito.

Ali znaš šta, nije lito krivo šta san otrovna, kriva san ja.

Ponekad u životu shvatiš da nisi jak koliko misliš da jesi, da ti je snaga volje na slaboj bateriji i da jednostavno ne moreš sve, jer ni ne tribaš. Iza toga shvatiš da nije poraz ako kažeš da nešto ne možeš, poraz je ako to nastaviš raditi svakodnevno poražavajući sebe.

Iza svega toga shvatiš da je danas 17. rujna i da je gotovo, da si priživia i da imaš priliku raditi ono šta oćeš, kad oćeš i kako oćeš. Da se razumimo da ja ne volin kafiće ne bi ja ni konobarila, radi se o borbi s neravnotežon u životu, godinama nakon diplome, poslovnoj ponudi i potražnji, izgubljenin dvadesetima i misečnin preživljavanjima, o toliko traženoj samostalnosti i slobodi koju ne možeš dobiti jer si možda samo Hrvat ili imaš sjebanu obitelj koja nikad nije čula za rič PODRŠKA.

Često bi me ovoga lita ljudi znali zvati šefice, jer in se valjda činin glavna među glavnijima. Shvatila san tada koliko ljudi ne poznaju ljude, koliko su slipi a da to ni nisu.

Ne želin biti šefica nikakvog štekata, organizacije i firme, ničeg osim svog života, ravnateljica vlastitog unutarnjeg mira. A onda ako triba i do predsjednice.

Čovik se triba vratiti sebi, šta god on bia, ja onoj zaigranoj trkačici na duge staze, ti nečemu šta si ti, neman pojma, surfer.

Izgubiš se, naučiš, pa pronađeš. To ti je život.

Šefovi svojih života..Hello van Monday.

Iden plavati, po ure u moru van je ka tri dana na vodi.

Antonela

 

Oglasi
Featured

4. dana bez Instagrama.

Ej Ponediljak!

Zadnja četiri dana živin bez mobitela. Iz dubine duše priznajen kako se odavna nisan ovako psihički odmorila. Iskustvo je nevjerojatno pa ga jedva čekan, večeras, uoči novog Ponediljka podiliti s tobon.

Dan 1. Mobitel se zalipia na cestu. U p**** materinu, psujen usri Šibenika. Gledan u ekran, gasi se, trza ka krepana riba. Razbia se. #sranje. Jedan je već na popravku, ovi je riknia, jadna san, istovremeno i sritna jer znan da je to obična naprava bez emocija, i da će mi dobro doći detoksikacija od aplikacija. Deset puti tokon dana 1. zaletin se gledati na mrtvog njega, stalno zaboravljajući kako neko vrime neman ništa u šta ću turniti karticu. Ovisnost, tresen se, nije lako.

Dan 2. Budin se alarmon materinog mobitela na tipke koji ne znan ugasiti jer je “preglup” za moj dosad naučeni način “pametnog” . Tipkan tri put na broj šest da bi napisala, slovo O. Puca me nostalgija na stare dane, i gotovo ne virujen da san na taj način ispisala toliko poruka. Nakon doručka zanima me šta ima na Instagramu i Fejsu, ali mi se ne da paliti komp da vidin. Oden na kupanje, čitan, razumin svaku rečenicu. Uvečer izađen vanka, fali mi za opaliti story, ali brzo na to zaboravin. Družin se s ljudima cilu noć bez mogućnosti da iti jedanput pogledan na mobitelu šta ima. NEPONOVLJIVO. Zaspen bez po ure skrolanja po ekranu i pregledavanja svih storija po navici. Čudno je, svitlo u sobi je drugačije i osjećan se bolje, a ne znan točno opisati zašto.

Dan 3. Budin se, neman nikakvu tehnološku napravicu da je uzmen u ruke odma nakon šta otvorin oči, niti mi ona pada napamet. Ne zanima me ni šta se događa na mriži, uopće me ne intresira di je, ko je, šta je. Shvaćan kako zapravo te stvari radin iz čiste navike bez posebne unutarnje zainteresiranosti. Umisto da je sporije, sve je nekako brže, nigdi NE KASNIN, jer me niko ne ometa i jer neman mogućnost da sama sebe smeten. U razgovoru san potpuno fokusirana na sugovornika i tek sad uviđan koliko mi mobitel oduzima pažnje i koliko san ja bez njega bolja ljudima.  Jedva čekan doći doma s posla jer moran nešto, šta bi uobičajeno do tad šest puti ispisala zapravo ispričati. Robijanje ton gadnon navikon čini mi se daleka prošlost.

Dan 4. Ne osjećan da ga neman. #Relax. Nikome ne triban odgovarati, niko me ne čeka, niko se ne ljuti šta nisan odma odgovorila jer me na mriži niti nema. Uviđan koliko su telefoni kradljvci slobode i razmišljan kako ću kad nabavin idući imati internet bankarstvo i neke zabavne aplikacije bez nepotrebnog tipkanja. Kako mi ne triba ni viber ni whatsapp i kako je sve to zamorno. Društvene mreže mi se čine glupe i daleke, i shvaćan kako će za dvadeset godina  sve ovo šta nan je sad zabavno prerasti u dosadu. Samo se nadan da će ove sadašnje zaminiti neki pametniji trendovi. Pišen Ponediljak u anđeoskon miru bez ikakvih prekida. Iman dobar tekst jer san 160% njemu posvećena i jer to tako triba biti. Garntiran da sve šta tokon dana napravin stvarno valja.

Zaključno shvatin kako na ovaj način možeš naučiti vridi li  toliko vrimena provoditi online ili ne, ko mi stvarno fali pa nađen put do njega i bez mobitela, a kome se sitin javiti kad mi je dosadno. Život bez mobitela pomogne ti odrediti prioritete, shvatiš šta zapravo najviše voliš raditi jer to upravo i radiš kad imaš slobodnog vrimena, ne tandrčiš po ekranu.

Život bez mobitela je sladak i bila bi veoma sritna kad bi njegov popravak zakasnia. Želin šta kasnije postati dostupna jer je to u današnjen svitu normalno i toga san svjesna. Ali ko je ikad reka da ja ovon sadašnjen vrimenu pripadan. #Futurizam.

Svima vama, želin dražestan ponediljak i brdo unutarnje snage da kad van jedan dan crkne mobitel ne padne napamet odma istog trena osposobiti drugi. Grandiozna snaga volje hvalevridna nije u probijanju granica, već u napuštanju štetnih navika koje zaustavljaju osobnu renesansu.

xOxo

Antonela

 

Featured

Autumn Goal: zaljubiti se

Ej ponediljak, di smo.

#thunderstorm

lito na izmaku, september to remember i ostala pozitiva.  Volin rujan, njegov balans, temperaturu ugodnu tilu i olujno sunčana iznenađenja.

Ono šta ne volin je činjenica da san zadnjih godinu ipo dana provela nezaljubljena. Ne računan one mmm malo mi se sviđa, pa mi se ne sviđa, pa ovaj je lipši njega ću. Računan sve ono do zadnjih godinu ipo kad san bila sposobna imati iskrene osjećaje prema drugoj osobi i kad san većinu vrimena bila zdravo zaljubljena i normalna.

Ne pišen o klasičnin vezama. Pišen o sposobnosti da ti se druga osoba stvarno svidi pa se lipo družite, povežete i malo zavežete, a na kraju to sve memorirate u sjećanja.

Život bez zaljubljenosti je teško sranje, a ja se u ovon periodu usahle srčane čakre ponašan ka najgori muški gad. Ne sviđa mi se to, ali uzalud mi je pisati kad ne ide. Ne mogu se zaljubiti da je princ od utopijske kraljevine u kojoj teče čokolada u potocima, a on baš stvoren po mon guštu. Ne mogu, neman pojma šta mi je. Ništa se nije prominilo i dalje san ista, ponašan se isto, komuniciran isto, al ne vidin ništa u njima.

Pitan se ima li dikod blizu meni sličnih s istin problemon, onako da malo udremo ćakulu. Jer to je problem, ne gledati nikog na način da bi ga zagrlia i ne pušta pa makar trajalo trenutak. Ne poželiti se uvaliti u ničiju mirišljavu duksu, nego umisto toga skupljati trofeje. #Božesačuvaj

Razmišljala san danas kako je veličanstveno biti i sritno i nesritno zaljubljen. Kako je samo taj osjećaj da neka druga osoba u tebi budi grčeve u drobu i potiče lupanje crvenog organa divno. Kako je uistinu prekrasno ne znati reći ništa od onog šta si tia reći isprid druge duše, jer si u nju zaljubljen i smotan.

Razmišljala san kako je uzbuđujuće bilo čekati dane da ga konačno vidin, kako su prsti bižali na notifikacije na fejsu da vidin je li izreagira i kako je mirno bilo kad bi vidila da je. Razmišljala san kako san upijala drugima nevažne trenutke, meni najvažnije i kako je lipo bilo drugačijin očima gledati u onoga koji na isti način gleda mene. Sitila san se kako me ljubav pokretala, motivirala i činila boljon osobon, sebi i drugima. Letila san bez umjetno stvorenog dopamina.

Povrh svega san razmišljala koliko mi to sve nedostaje. Ne ta osoba, ljubavi dolaze i prolaze, ništa strašno. Fale mi osjećaji koje je zaljubljenost u meni budila. Fali mi Antonela koja je bila sposobna osjećati, koja je pisala poeziju ka luda jer je bila zaljubljena, a zaljubljenost je najslađa ludost.

Sitila san se i kako san bila mirna onaj dan kad je prestalo, jer je tako moralo biti. Jedva san se ka i svaki put dosada čekala ponovo zaljubiti.

Ali taj dan nije doša, nakon 484 dana taj dan nije doša. Ništa osim minimalnih uzbuđenja, lekcija koje se ponavljaju i problematičnih osoba kojima triba psihijatar a ne ja. Ja san knjižničarka, ostavite me na miru.

Ne osjećati ništa, tužno je i bezveze.

Znaš moj ponediljak. Ljubav je sve na ovon malon svitu, i šta god radili, radimo li to s ljubavlju  greške nema. Ljubav je kaos koji želimo doživljavati, a da ne pišen kako se gledanje najbolje verzije sebe u svojin i tuđin očima ne može miriti s ničin.

Znaš šta još, mislin da je vrime da se ledenjaci u meni započnu topiti. Očistiti put, da se mogu vratiti na početak i ponovo susresti svoju najslađu ludost.

Čuvajte sposobnost da volite i budete voljeni. Nije neki hit biti ledenjak.

Vaša,

Antonela.

 

Featured

Predjesenski party.

Ej ponediljak,

kako ćeš mi lip sutra biti. #Hladan #jesenski #mmmm

Provela san po dana motajući se u deku i voleći nalipše vrime na svitu. Škura bura.

Ledeni dani u meni budu izuzetne želje za zabavljavanjen. Još par dana znanstvene discipline a onda razvaljotka. Ne bi smila ovako pisati javno, kako ne bi stvorila lošu reputaciju knjižničarke sklone noćnim zabavicama.  Ka da se uopće svi mi ne volimo opustiti s vrimena na vrime i ka da je iti jednog ravnatelja moje potencijalne ustanove za zaposlenje briga na čemu san ako mu ne paše moje političko opredjeljenje. Možda čak njega i je, ali Plenkija sigurno nije, tako da YOLO.

Ne mogu više. Ne biti s prednje strane šanka, onako kako spada, pravo zimski. Litnje “zabavice” na otvorenon su mi ka AB kultura iz doba mog djetinjstva s 0,1 posto mliječne masti. Light, prozirne ka otopljeni led, beživotne, s natruhama polovične proizvodnje.

Pojću se zabaviti negdi, #comingsoon

Mi, članovi ljudske vrste često zaboravimo kako je dobro opustiti se, ne misliti na ništa i trajati u noći. Jer noć je lagana i noću misliš da možeš sve, a zora je teška, i ono posli podne pa do sutra ujutro. Mamuran si, jadan i lažeš sebe da nećeš više nikad.

A oćeš, jer je zabavljanje zabavno. U suprotnon bi radia suprotno.

E pa moj Ponediljak ja ti zato jedva čekan jedan Petak. Čekan ga ka šta san ga svaki tjedan čekala na fakultetu i ka šta ga svaki sadašnji student triba čekati a ne bižati doma jer se doma uvik može vratiti. Ili teći u zagrljaj nekoj “ljubavi” zbog koje će se posli kad ga zajebe pitati zbog čega san ja vikende potratia. U ljubavi da se razumimo nema ništa loše, samo san ja više za onu sve u svoje vrime pa se ne bi varalo na haubama i glumilo lošu glumu na kavama nediljon posli mise.

Zbog ove moje sve u svoje vrime, danas me gledaju kao potencijalnu ljubavnicu jer nisan dobar materijal za curu. Sitne duše, šta ćeš.

Vratimo se mi Petku.

Pišući u ženskon rodu jer me priroda možda nesretno “nagradila” ženskin oblikon objasnit ću zašto svaka žena (a iz nekih drugih razloga i muškarac) tribaju jedan petak.

Svaka žena triba jedan petak da:

  • konačno obuće 1 od 26 komada za kojih je čekala 25 dana i platila masni shipping, jer će za tjedan dan zaboraviti da ga je ikad naručila
  • bude sređena i zanosna i ponosna jer je divan osjećaj osjećati se tako
  • se opusti s prijateljicama jer je to ka seansa kod psihijatra
  • se smije do pucanja plućnih krila
  • bude u društvu pristojne i odabrane gospode
  • DA STVARA USPOMENE I ŽIVI U TRENUTKU
  • i na samom kraju (za nas umjetnice) kad onako nestabilna dođe doma da napiše, nacrta ili nekako drugačije izrazi dio šta joj danima spi na duši. Psiha je jednostavno psiho stvar i nekad moraš biti Goran Bare ili Bukowski da bi do nje doša, da ti bude lakše.

U ritualnim svakodnevnicama ne zaboravi na zabavu. Čovik koji se ne zabavlja nije sritan čovik, koliko god on tvrdia da mu je draže pogledati dobru seriju i zaspati u devet.

I meni je (ili nije), sve u svemu mišljenja san kako čisto zbog zdravlja svima nama triba jedan dan u tjednu da zaboravimo na svakodnevnu životnu smjenu.

E pa moj ponediljak, još pet do pet. 🙂

Antonela

 

 

 

 

 

 

 

 

Featured

Čišćenje.

Ej Ponediljak,

sidin na pločicama boje kože, žvačen štapiće i promatran zviježđa. Noć je prekrasna. Nije ni vruće ni ledeno. Taman. Ostala bi ovako malo prije zore, u miru, pišući, dišući. Sama.

Neću više o čišćenju apartmana, malo ću o čišćenju života.

Zamišljan jednu veliku kantu najcrnije boje ikad ocrnjene i sebe kako u nju trpan smeće.

Prvo trpan osjećaje. One koje nikad ne znan do kraja izraziti. Trpan misli o tome šta moran, a šta ne moran, trpan jedva čekanja razmišljajući kako jedva čekan da jedva čekan ništa. Trpan telefon i punjač i špangice koje mi držu divlje pramenove, utrpan sve svađe s roditeljima pa onda i sebe utrpan jer njih dvoje ne stanu u kantu i jer nisu smeće iako mi svakodnevno predstavljaju teret.

Izvan kante negdi po slobodnoj atmosferi lebdin tako očišćena bez online statusa na wacapu.

Promatrajući sebe ka smeće u kanti shvaćan koliko san drugačija i koliko mi se ne da više samo iskakati iz kalupa. Ne da mi se živiti normalna, oću biti skroz izvan njega. Želin baciti tu ukalupljenu Antonelu u smeće i napraviti kaos jer mi alveole već duže vrimena ne lebde slobodno i jer je ovo lito najgore ikad pa mi je dalo šakon usri šiške i poručilo mi da se bacin u smeće i postanen pan papir. Lipi, čisti, reciklirani.

Ovo je dakle ponediljak za sve drugačije. Za one koji radu svašta u tri ure ujutro a nikome o tome ne pričaju. Za one koji previše shvaćaju sistem pa ga žele izbaciti iz orbite. Za one čija je šansa da nađu osobu iste različitosti 1 prema beskonačno mnogo. Za one koji mrze izlaske u četvoro i koji bi Božić proveli na Karibima a ne u toplini doma. One koji istovremeno viruju u Boga i astrologiju. Za one koje nije briga za godine, dane i životne planove. Gradnje zajedničkih stanova i užurbano stvaranje potomaka. Za one čiji roditelji misle da je tvoj najveći problem šta nemaš drugu polovicu ka cila tvoja ekipa a zapravo su toliko nesposobni za ikakvu dublju komunikaciju da ne shvaćaju kako je njihov najveći problem šta nemaju pojma koji je tvoj najveći problem, već nasumice poput mojih sipaju pizdarije o tome kako bi ih više cjenila da iman nekog frajera šta će me odvesti na večeru i biti otac moje buduće voljene dice.

Nemamo potrebu biti obzirni prema ikome ako nan to šteti. Znači nikome, strpati sve u kantu i poslati na reciklažu. Bia to otac, mater, pas ili ti sam. Sve u smeće.

Ponedljkon čak i u ovon selcu di san se rodila odvozu sadržaje kantica.

Iden spati, poili su me komarci.

Baci se u kantu. #očisti

Antonela

Featured

Sublimacija vrimena.

“Komad glazbe iz nepoznate kompozicije

“Malo savršenstva u protoku ljudskih stvari

“Život šta protječe zgrušnjava se u dragulju bez sutrašnjice i planova

“Ljudska sudbina spašena od blijedog nizanja dana..

Ej ponediljak,

je li ti vidiš ove divne rečenice?

Pročitala san jednu pametnu knjigu po preporuci pametnih ljudi. Zove se Otmjenost Ježa, a napisala je žena imena Muriel.

Lipa književnost često podsjeti čovika da nismo tu kako bi blido nizali dane i pravili se živima. Budućnost je projekt naše sadašnjosti, pa kako u knjizi lipo piše triba stvarno živiti a ne koristiti posredovane užitke. #mantra

Jučer san opet pametno čitala jer mi u moru glupih radnji fali biti inteligentna pa san zaključila da kad ne znamo šta u životu želimo mislimo o tome šta ne želimo.

Aj sastavi listu baš je fun.

Od velikog broja napisanih ovo su neke:

Ne želin

*da išta šta me ne ispunjava poput primjerice društvenog života i njuškanja na misečini remeti moj prirodni bioritam spavanja.

*govoriti jedva čekan zimu

*smrditi po staklosjaju za 60 eura po danu

*kupovati na american

*ići kontra glasa duše

Večeras padaju zvizde na najjače. Kad smisliš šta ne želiš ostane ti ono šta želiš, a baš noćas je najbolja prilika za poželiti. #Iskoristi.

Od svjetlosnih realiteta i besmislenog nizanja radnji zbog želje za izostankon preživljanja budućnosti neću moći pravodobno prisustovati kiši meteora.

A ako si ti sritnik da možeš, legni negdi u mrakaču i zaželi. Prijateljice svitla u mraku me, za razliku od hodajućih životinja nikad nisu iznevjerile.

Sa željon da nakon posla ne zaspen na plaži dok dočekan padalicu srca..

Lov ya. 💙

 

 

Featured

Obiteljski život.

Alo U.

Oprosti ponediljak, opet san zajebala. Umisto da san te pisala ludo san se zabavljala spavajući ili možda radeći, ne sićan koja je od te zanimljive radnje bila na snazi jer san stara i umorna. #26. Moran najti bogatog frajera da ubrizgavan botokse za dvi godine dok san još lipa za faćku.

Osim zanimljivih radnji izbjegavala san roditelje po kući da se ne bi sudarili jer smo uvik u zahodu ili na sudoperu u isto vrime. Valjda kad živite zajedno onda van se i radnje sinkroniziraju pa van se u isto vrime piša i pere breskve na sudoperu. Ka ono ka cure imaju menzise u isto vrime jer se puno druže i ogovaraju pa in se uskladu ciklusi.

Čitala san da Hrvati, za razliku od europskog puka najkasnije iseljavaju iz obiteljskog doma. Čitajući ovu rečenicu samo mi se nameće pitanje: “Kako možete?”

U zadnjih osan godina s roditeljima san u etapama provela sve skupa neke dvi godine. Opasno slutin da je ova etapa zadnja.

Zašto?

Jer su stari, išempijani i nemogući i upadaju mi u životni prostor isto ka i ja njima. Komentari poput nemoj taj pijat, zatvori špinu na livu bandu, ne bacaj mrvice u sudoper, nemaš pojma šta imamo u vrtlu su mi apsolutno u životu nepotrebni. Ne da mi se slušati njihova popodnevna zahrkavanja i začepljene sinuse, jutarnja buđenja puna nepotrebnih pitanja, ka i svađe oko pizdarija za koje oni nisu svjesni da su pizdarije.

Mladi ljudi tribaju raditi, imati svoj stan i živiti svoj život, jer će ih njihovi stvoritelji sjebati do temelja.

Neman više ništa za dodati.

Voli vas sve

Nelica

 

 

 

Featured

Trag u beskraju..

Ej ponediljak.

Danas je u vječnost zaplovia veliki čovik hrvatske glazbene scene, Oliver, otiša je nastavljati ostavljati tragove u beskraju.

Svaki put kad netko ode, nešto se u čoviku pomakne,  potakne, nešto šta ga podsjeti na ostavljanje tragova, prije onih beskrajnih.

Barem jedan tren da vičnost bude.

U mom malon životu imala san par takvih Trenutaka, vječnih, onih zbog kojih znan da je život puno više od života. Vječni Trenutci ne uključuju ništa materijalno, ništa šta se može kupiti, nikakve hedonističke pothvate.

Uključuju let na stinama zemlje, sriću koju suze nisu mogle isplakati, pogled u pogledu, osvajanje horizonta, snig u maju, ponovni susret, dodir neba i silvestrovsko popodne.

Zapravo, vječni Trenutci ne uključuju ništa, a znače sve.

I kako je piva Oliver

I da oću, i da smin 
ne bi moga skupit 
svu lipotu života 
niti suze ovog svita 

..jer toliko je svega i toliko malo vrimena za sve, a plovidba u vječnost jedina utjeha kako smo beskrajni. Kako odlazak nije kraj, već novo putovanje za koje nan nije potrebna ni karta ni putovnica.

Ka i nekad gledan nebo 
tražin gradove u noći. 

Sve dok ponovo ne osjetin onaj tren da vječnost bude, pa ga sačuvan za beskraj..

Ostavljajmo tragove dok smo na zemlji, svakodnevno.
sve bi da’ da si tu..

..da ti pratim trag u beskraju..

SVE.

Antonela

 

 

 

Featured

Šoldi.

Hello Tuesday.

Svit je poludia.

Ne kasnin jer mi je život pretjerano zanimljiv, već jer san po ponediljka provela čekajući u koloni do Šibenika. Razlog. Rendgen stopala.

Sama pomisao da zbog boli ne mogu trčati punin plućima baca me u očaj. A ako snimka bude zgodna ka doktor šta mi je stopalo snima, narodno veselje.

Trenutno je 1:59 24. srpnja i bolu me kukovi. I pete. Ja pišen, jer je to ono šta me spašava. Zbog pisanja bi probdila noći, imala crne podočnjake i krepavala danima. I nije me briga šta san uru vrimena sna izgubila zbog zakašnjelog ponediljka jer je to ono zbog čega san stvorena. Da tipkan.

Inače u zadnje vrime ne bdijen zbog pisanja, nego zbog šoldi.

Kaže ona pisma nije u šoldima sve, a tin tragon, palo mi je napamet kako me otac neki dan pita zašto nisan normalna ženska pa našla nekog momka vako odve da skupa održavamo moj ranč i radimo kampove, otvaramo obrte i ostale lova stvari šta radu drugi ljudi na otočju sreće.

Rekla san mu da nisan normalna jer ne želin momka koji loče ponediljkon, utorkon, sridon, četvrkon, a petkon i suboton, a liti i priko tjedna uz alkohole poteže bile crte po zahodima. Takav ne bi moga održavati ranč i ne bi bia dobar zet i dica bi mi dobila krive kromosome pa bi s njima bilo problema kad bi ih upisivala u školu.

Onda je umuka, a ja se spasila jer je završia s glupostima.

Sredina u kojoj su sva ta sranja normalna me istovremeno zatupljuje i rastužuje. Dobri su to ljudi, neshvatljivi meni, najgori sebi. I tako bi volila da mogu uteći u neku utopijsku okolinu, di se mladi bave sporton, stariji ne bazdu po gemištima, di se normalno spava, druži i komunicira. Di je lipo i čisto i normalno, di se ponediljak piše ponediljkon, a nediljon odmara.

Al ne mogu. Zbog šoldi.

Ipak, nije u šoldima sve. #Quotetoremember

Antonela

Featured

Srebro (Ag)

Alo_M!

Ovih dana je divno biti Hrvat, ovakvo veselje se nije vidilo od davnina, od oslobođenja. Bravo Zlatko, bravo momci! #proud

Jutros su mi malo zasuzile oči. Gle čuda, ko li je to pomaka moje srce od stine?

Čitala san kako će se sav prihod od šoldi sa SP-a uplatiti u poseban fond, bit će humanitarno. Bia je to divan post s emotivno koncipiranin rečenicama, od kojih se u meni nešto pomaklo. Ne znan je li u potpunosti istina jer više ne znaš ko laže, a ko maže, ali rečenica: “… pa tako imamo djecu koja nikad nisu vidjela more, a Hrvatska ima više od 1000 kilometara obale…”, mi je ukrala četiri dana života.

Ja more gledan svaki dan, moj je lijek, snaga i mir. Nekad ga ni primijetin jer je to tako kad nečeg imaš koliko oćeš.

Ipak, tamo neke dječje zaigrane oči nikad neće smočiti prstiće u moru svoje zemlje, a kamoli tuđe. Neće se valjati u pijesku, graditi kule i utvrde i strepiti oće li izdržati do sutra da ih niko ne sruši. Neko tamo dite neće viditi to čarobno plavetnilo dok ne ode na to isto more raditi ka konj od šesnaest, jer tako mora biti, jer je tada odrasla osoba.

Ubila me ta misao.

Ne može se čovik nositi sa svin tin, zbog toga nisu svi mladi sportaši, i zbog toga neće svatko od nas osjetiti kako je to kad je čitava zemlja na tebe ponosna.

Ponekad se u životu dosegne najdublja točka morskog dna ispod koje ne možeš ići. Ubije te taj život živoga, jer mora, mora da se trgneš. Ne preostaje ti tad ništa drugo nego izroniti. Ali ne možeš naglo, doživit ćeš dekompresiju i umriti.

Tribaš pomalo. Dan po dan.

Nisu ni naši nogometaši do Ag-a došli naglo. Stajalo je iza njih godine, dani i sati truda i odricanja.

Strpljivo i ponizno kaže Zlatko. Ništa naglo, ništa na silu. Inače, barotrauma, dekompresija – kraj.

Uživati u izronu, diviti se koraljima i paziti na odluke. Svakodnevne ne velike.

Sve mi to znamo u glavi, samo se um voli poigravati s nama pa nan misli i radnje idu malo krivo, a s njima i putevi kojima hodamo. Velika je istina da ti sve krivine osim tebe samoga niko neće ispraviti.

I znaš šta, ne mora ti cila država odati počast da napraviš nešto od sebe. Nešto dobro i veliko i da #budešponosan, da budeš veličanstven i bez malih ekrana i novinskih članka.

Ne možeš konstano padati. Jednostavno nije moguće. Ili barotrauma ili #budiponosan.

Budi ponosan. Odaberi da to budeš. Živi ka šta u ovin trenucima živi naša lipa mala zemlja Hrvatska.

Antonela

Featured

Plivanje.

“Trčanje je moja ljubav, ali nemoj trčati kroz život. Plivaj.”

Alo_M!

Upravo san živila joga praksu i krenula te pisati u miru, započela san te najbolje šta san mogla. Disanjen.

Jedan nesritan momak s mog otoka više ne diše. Uzela ga cesta, onako po noći. Udah, sekunda, još malo udaha, izdah i kraj. Počiva u miru, na nekon boljen svitu od ovoga, kojeg se, iako ga zovemo rajen strašno bojimo i niko ga baš ne želi tako skoro posjetiti. Radije preživljavamo u paklu života, nego se radujemo raju u smrti.

Strašne stvari potiču na razmišljanje i koliko god nemoguće zvučala rečenica Živi svaki dan kao da ti je zadnji, ako želiš moguće je.

Kad ti je teško probaj se veseliti malin stvarima. Moj mentalni sklop zadnjih 20 dan je obojan bojama industrije, ali jučer, dok san plivala u predvečerje, sitila san se životu reći HVALA.

Hvala ti jer dišen, ostala sranja ću riješiti sama.

Pa nek idu u smokve i turisti i čišćenja, i prazni apartmani i puni apartmani i ovaj zatvor i makijato s kap mlika. I tri deca mineralne bez leda i limuna, i kaj još nisi zapamtila, i prikrivanja ljubavi i glumatanja, nek ide sve lipo di god oće da ide jer ja ovog ponediljka ka i milijuni drugih nezahvalnih ljudi iman priliku da, za razliku od nekih, dišen i da san živa.

Prijatelju moj kad sve zbrojiš i oduzmeš, podiliš i pomnožiš triba živiti i momentalno izbaciti iz glave rečenicu Iman vrimena.

Jer nemaš. A ako si rođen pod živahnon zvijezdon da imaš, i ako počneš živiti sad, ostvarit ćeš toliko toga da ćeš na kraju, kad prirodno dođe na tebe red da se pretvoriš u prah, biti ponosan.

Ne trči kroz život, nije vridno, nego uživaj u miru i lakoći kretanja. Život krade, more vrati, Plivaj.

Carpe Diem.

Antonela

Featured

Kasnimo jer smo Hrvati, državljanstvo hrvatsko, narodnost Hrvatica.

Alo_M!

Nas dva kasnimo jer smo gledali nogomet. Hrvatska je u četvrtfinalu svjetskog prvenstva! Realno, ko j*** i čita Hello Monday kad je onakva utakmica u pitanju. #CRO

Sad kad su se malo smirile strasti, možemo pisati.

Danas je ponediljak. Dobri, stari ponediljak. Kod mene i ovog dobrog starog ponediljka uvik isto. Spin pa radin, spin pa opet radin, pa opet spin i opet radin. #extra

Kad se dočepan šanka u listopadu mislin da će me morati tražiti četiri dana. I to je #CRO spirit. Volimo piti, mi Hrvati.

Mi Hrvati. Tko smo mi Hrvati?

Trenutno među najveselijin narodon na svitu, iako nan je Zemlja jadna.

Mi Hrvati ujedinimo se jedanput u četiri godine, kad po svjetskin travnjacima naši momci igraju nogomet. Ujedine se tada i nezaposleni, jadni i siromašni zajedno s bogatima punih žepova. Razlika ne postoji, obe grupe postaju jedna, piju isto pivo, srce in kuca u jednakon uzbuđenon ritmu. Isto se veseli i Kolinda i onaj koji prima socijalu. I odvjetnik i vrtlar. I onaj koji je osta živiti u našoj maloj Hrvatskoj i onaj koji je iz nje uteka.

Mi Hrvati volimo svoju Zemlju i toliko smo malo puta ujedinjeni u jedno veliko Srce.

Šteta, baš šteta šta se to sve prebrzo zaboravlja, pa vi “veliki”, zbog kojih mi mali ne živimo život, nastavljate uništavati, krasti i uhljebljavati. I baš vi “veliki” koji ste tako rijetko jednaki ka mi mali, prebrzo zaboravite da bi mi Hrvati tribali biti jedan sritan narod, jer to možemo kad smo zajedno.

I baš vas “velike” može biti sram kad vidite kako se mi mali veselimo i ponosimo svojon zemljon koja nan ne daje ništa, kako je unatoč vašin “velikin” odlukama bezuvjetno volimo.

Šteta, baš šteta, šta ste vi “veliki” tako rijetko s nama jednaki, i šta ste toliko mizerno mali da ste postigli da nan ta ista Zemlja, mala, ali Velika, lipa Hrvatska ne može uzvratiti ljubav iston mjeron.

Al neka je nama nogometa i pobjeda pa nek nan bar srce raste kad već ne more BDP.

Guštajte, mi Hrvati!

Antonela

Featured

Alcatraz

Alo_M!

Vratila san se na otok jer kad nekoga voliš, onda za njega radiš neke radnje koje ti se baš i ne daju raditi. Jebiga, tako te dopadne. Neko ti je čistia govna kad si bia ukenjano dite pa dođe vrime mu to vratiš, jer moraš.

Vrime trajanja komune: tri miseca i 14 dana.

Meni: tri godine i 14 miseci. #Predugo.

Nisan ti ni tužna, ni ljuta, ni nemirna, samo ravnodušna, a postoji li išta gore od osjećaja da ne osjećaš? #Noup

Iz jednog divnog ritma di si radia po njemački od 8-4, slobodno vrime provodia u svojin hobijima, a vikende u ničemu, nečemu ili čemu god si tia, život te natira na promjenu.

Sad radiš od jutra do sutra, u slobodno vrime čistiš turistički shit, spiš, digneš se, odeš s one strane šanka i slušaš pijance koji nikad nisu prepijani da prestanu piti. Onda izađeš s posla pa u tri ure ujutro, nateknutih gležnjeva, pokušaš promatrati nebo jer je prokleto prekrasno i želiš ga gledati, ali ti se zvizde mutu jer te oči peču od umora i svi su ti isti i mali medo i veliki i počneš sumnjati postoji li išta izvan ove glupe realnosti. Uđeš tako zamantan u kuću, poždereš neki nezdravi snack, legneš i imaš zatvor danima.

Kažu da se triba naviknuti. Ne da mi se jer stvarno nisan zaslužila.

Znan da ima trista puti gorih stvari u životu, ali ovo je nepravda.

Nisan nikad nikome rekla jer nisan hvalisava niti se smatran nadprosječno inteligentnon i posebnijon od ostatka planete ali nije pravedno. Bila san najbolja studentica na godini, pišen kreativno, pišen znanstveno, vridna san ka konj, 6 ljudi je dosad diplomiralo radi mene (pa nek me kazneno gone, svejedno mi je, sićate se), pisala san diplomske i seminare od prehrane do električne energije priko željezničkog prometa. Sposobna san, komunikativna i mogla bi raditi trista puti bolje od nekih koji rade na pozicijama di bi se mogla uvaliti, a ja san toliko umorna da ne mogu gledati zvizde, a još nije ni počelo.

I šta mi vridi mojih 5.0 i 100% na ispitima? Šta mi vridu sve diplome, austrijske prakse, radionice i edukacije koje san prošla, kad san, ako mislin živiti normalan život prisiljena biti zarobljena, nasmiješena, ljubazna i divna dok se iznutra ljuštin ka maternica u one dane u misecu. Trenutno san jednostavno bespomoćna.

Kažu da neće trajati zauvik.

Ne znan, možda san stvarno glupa šta nisan zamračila svoju buntovnost i našla nekog hadezeovca ili šta ja znan, nekog homoseksualca koji radi matere mora glumiti da voli žene i stvarati potomke. Pravu ljubav san ionako ima godina prikrižila tako da mi je i na ton polju sve svejedno.

Goodbye Sunday, Hello Monday, Tuesday, Wednesday, Thu… #svejedno

Antonela

Featured

Crveno ka ponediljak.

Alo_M.

U petak smo mi, plesači iz Tiramola teama imali druženje. Bilo je lipo jer smo mi lipi ljudi i prihvaćamo se. Dolazimo s različitih strana svita, utaborili smo se u Splitu i slučajno postali plesni prijatelji. 💛 Oni su jedni od onih zbog kojih se ja, osoba bez doma, osjećan ka da dom iman.

Ako si i ti čovik bez doma a imaš adresu, nastavi čitati. Znan, pun nas je svit.

Ajmo ispočetka.

Postoje ljudi koji imaju stalno misto prebivališta, ali nemaju dom.

To si ti, to je on, to je ona, to san ja.

Ljudi s adreson na kojoj ne žive, iz malih mista, otoka, zagore, s kućon kraj mora i pršuton u konobi.

Lipa je meni moja Betina, ali od nje je lipše življenje života.

Volin ja i svoje prijatelje na otoku, ali mi smo sad veliki ljudi koji tribaju biti samostalno ispunjeni.

Istina je da čovik može stvoriti svoj sritni svemir na najmanjen mistu na svitu. Ipak, onima koji svit promatraju kroz ponistru bez granica, a nemaju pune bankovne račune da život provode u putovanjima, pa se vrate u malu kuću kraj mora, triba grad, novi ljudi, nova mista i šušur.

Svakome njegova srića, ovo je moja.

Znate, život ljudi bez adrese je težak, a često i tužan. Prva selidba u životu najčešće je fakultet. Odseliš, upoznaš, zavoliš, odeš. Jer moraš. #Trauma.No.1.

U drugon điru ideš upoznati malo svita izvan granica države. Odseliš, upoznaš, zavoliš, odeš. Jer moraš. #Trauma.No.2.

U trećen điru dobiješ posa koji nije pravi jer nan je država kriva. Odseliš, upoznaš, zavoliš, odeš. Jer moraš. #Trauma.No.3.

Boli, ali i jača. Moja snaga krije se u tome šta moja država nema granice. Mogu voliti koga god, živiti bilo di, put mi je slobodan. Važno je samo da se kreće, da je veliko i puno života. Ono najvažnije šta san ka putnik naučila je da su ljudi dobri i da se tribaš otvoriti da te prihvate. Biti ti, biti prijatelj da prijatelje stekneš.

Prihvaćan te. Prihvaćaš me. Bila moja iduća stanica opet ST ili neka neotkrivena strana svita, ovo je moje načelo. Prihvaćanje.

Ne znan di će me život odvesti, u tome i je sva čar igre. Ono šta znan i šta ovog ponediljka ka želju šaljen u svemir je da me život odvede na ono misto di ću imati svojih 28 kvadrata, svoju kašetu za knjige, svoj kauč i svoju slobodu u kojima će moji prijatelji piti kavu iz mojih ljubičastih šalica i di će moje srce i srce slično njemu moći disati na mojin mirisnin kušinima. Al brate malo i na njegovin, ovih šta ih triba udomiti san se u životu koje li ironije, ja koja doma neman, fala lipa nagledala.

A svi vi koji imate tu sriću i ovaj tjedan nećete biti tužni, guštajte jer van je lipo.

XoXo

Antonela.

Featured

Telefon.

Luda san za sushijen. Sad mogu dalje.

Ne znan kako je s vama lipi moji ljudi ali mislin da me je uzea telefon.

Šta znači kad te neko uzme?

Da ne kontroliraš ti svoje postupke, nego to nešto. ONO. IT. JEBATE TELEFON.

Mene je uzea ONO. IT., i još jedna serija vježbi za koju znan da mi nije potrebna, ali je odradin jer me nekad uzme i trening.

UZELO ME. I sushi i joga i čajoteka.. nikad kraja.

Jedino mi je čudno zašto me nekad nije uzea neki momak, ono tipa da priskočin svoje 24 aktivnosti radi njega i tome slične stvari. Ne znan šta je s tin, jer san za pravu ljubav dite, a za krivu maher, ali ono šta znan je da je telefon zlo. #Residentevil.

Znate, ponekad san staromodna pa bi umisto srca na instagramu, radije da mi ga neko nacrta na računu za kavu, koju nećemo slikati i filtrirati pa postati “ekipi na mriži”. Da vidin nečiji pravi palac gori, boje kože, koji me bodri u aktivnostima kojima se bavin, da mi kaže sviđaš mi se, ti, takva kakva jesi, živa, sada dok si pored mene, ne tvoja mrtva priroda izražena slikon.

Volila bi i da ja sve to učinin za nekoga, i da zajedno budemo revolucionari koji će pobijediti površnost međuljudskih odnosa današnjega doba.

Volila bi da me ONO. IT. JEBATE TELEFON, nije uzea, ali je.

ALI. Ja san borac i neću mu to dopustiti. Stoga, čvrsto odlučujen da ću se boriti protiv digitalnih opsesija koje život ne znače jer moja duša vene. Tribaju mi živa bića i tekuća kava koju ću proliti zbog pretjeranih gestikulacija jer razgovaramo ka ljudi, ne ka roboti.

Samo zamislite da je sutra KRAJ? Kako bi ga živili?

Vaša

Antonela.

 

 

 

Featured

Samo čovik

Alo_M!

7:56. Ja san samo čovik. Pijen zeleni čaj i hranin se namirnicama.

Probudila san se ispunjena šarenin molekulama sriće jer san sanjala San. Opet. Često ga sanjan. Ne jer san se večer prije našla u nekin događajima koji bi ga potakli, već ga samo sanjan, onako bez povoda. Često. Šta je najzabavnije od svega taj san nosi istu poruku. Točno znan šta u stvarnosti triban učiniti da bi došli do četvrtog levela igre, ali ja san samo čovik, neman force i ponekad se bojin da ću ostariti i smežurati se, a neću uspiti razbiti šifru četvrtog levela.

“Ajde molin te, koji četvrti level, to je san”, govori mi samo čovik u meni, “ajde raditi i na pauzama pričaj o tome kako je vruće i di idete za vikend.”, pričaj o realnosti, jer su mašta, snovi, slučajnosti i moć imaginacije nestvarna gluparija o kojoj je napisano milijune knjiga i režirano isto toliko filmova.

A šta ako nije samo san i šta ako nismo samo ljudi? Šta ako je doista moguće prići na četvrti level igre? Ne biti samo čovik, već nešto iznad, ono o čemu sanjaš, buditi se svako jutro ispunjen molekulama sriće, živiti posebne životne atome.

Ljudi su čudni. Virujemo u vjeru čuda, u Isusa koji je uskrsnia treći dan po Sveton pismu, a u svakodnevnon životu ne virujemo u ništa, osim u ono šta tog momenta vidimo isprid sebe. Puno maštamo, a ništa ne proživimo. Pričamo o sudbini, a onda se trsimo kako ona ne postoji. Slobodni smo, a sami sebi namećemo pravila. Nešto tu ne funkcionira.

Volila bi se odvažiti i postati pravi heroj, uspiti učiniti ono “točno znan šta” i onda ispričati kako je moguće biti šta god poželiš i dokazati kako nisan bila luda, kad san samo ljudima pričala o priči za koju od početka znan da je moja.

Virujen da je moguće ne živiti dane različite, a iste, već živiti Dane, prave i velike. Čudesne, koji nosu takve emocije i doživljaje o kojima čak ne možemo ni sanjati, od kojih nan se tresu gaće. Razmislite o tome, kako bi bilo dobro više ne biti samo čovik, piti zeleni čaj, hraniti se namirnicama i planirati vikende.

Vaša Antonela.

 

 

Featured

After.

Alo_M!

Ne čekan te baš, bila san u afteru. Šta san još radila, aha lagala san, Britansko otočje me nije spriječilo da se zabavljan. Našla san bužu di ih još nema, opet neko otočje u điru, zove se doma.

Šta još ima?

Jednostavno se ne mogu i ne želin boriti protiv svoje druželjubivosti, a najviše me veseli kad kategorija udanih žena koje se zapravo nisu tile udati onda, ali ih je bilo strah da će ostati stare cure sada, zavidno promatraju slobodne ljude. Veseli me to, kad su ljudi ono šta nisu.

Šta još ima?

Tila bi s vama podiliti mišljenje o oglašavanju apartmana na Facebooku. Isključila san se iz svih grupa, obaraju mi mozak.

Kako van se da tražiti i nuditi apartmane priko Facebooka? Šta van nije tramak? Komunicirati sa svin tin ljudima koji uzimaju sebi za pravo, u doba napredne tehnologije, zamarati me glupin pitanjima poput: “Je li blizu centar u mistu od 700 ljudi?”

I:

“Je li apartman na otoku blizu plaže?”

Gospe.

Znate šta san još volila viditi? Specifične upite ka:

“Tražim apartman u blizini mora od 14. srpnja do 25. kolovoza.”

S naglaskon da je upit često polupismen i gramatički neispravan, a komentare, fala lipa neću ni komentirati.

Nakon upita slijedi druga stavka u gluposti oglašavanja priko FB-a. 200 komentara ispod.

Kako se vama koji tražite da to sve gledati, filtrirati, razmišljati, kontaktirati za cijenu? Kako van se da ludi ljudi dragi?

A kako se vama koji nudite da to uopće komentirati?

Pa ta osoba koja traži je toliko abnormalna da od 200 odgovora neće izabrati nijednu opciju, iako će vas dobro izmaltretirati.

Znate šta san još volila viditi?

Pristojan upit ka:

“Tražim apartman za 4 osobe, od 15. do 21. kolovoza, s prostranom kuhinjom i balkonom. Hvala!”

I luđačke odgovore u komentarima ka:

“Studio apartman za troje, može i četvrti, s kuhalom i mini frižideron. Cijena u inbox.”

Na svitu postoji toliko lipih mogućnosti za iskoristiti vrime, a jedino pitanje onima koji se u tekstu pronađu je:

Kako van se da?

Ajmo Sunday. Nemoj još ća.

Antonela

Featured

Britansko otočje.

Alo_M!

Isparavan.

Šta mislite o ideji otvaranja objekta di bi se liti domaći svit moga neometano zabavljati, provoditi noći i pozdravljati zore, bez da na njega nasrće hrpa pijanaca s britanskog otočja?

Šta mislite, a? Da se smistimo u nekoj gustoj šumi di nas ne mogu pronaći?

Sigurna san da je priko 68% pučanstva Dalmacije u suglasnosti s mojin mišljenjen.

Isto tako, svjesna san iznimno važne činjenice: mi živimo od turizma, stoga te turistu moj i više nego poštujen, ležiš u mojoj kući, daješ mi šolde, kusaš moju smokvu, ne diran te, ali mi suboton navečer, u prostorima za manje od 150 ljudi, fala lipa ne tribaš.

Ne mogu više čuti pitanje koji je najbolji klub u gradu i pričan li zaboga engleski? Onda ja kažen no, pa skužu da lažen 🤦‍♀️.

Ne mogu više osjećati onaj gadan osjećaj provlačenja kroz sve te narode, očešati se o njih, pa ponovo naletiti na pijanca s britanskog otočja koji viče more beers.

Ne mogu više gledati u sve te šlape, majce na ananase, ćale za party, narukvice šta svitlu…

Ne mogu više čuti girls, girls.

Ne mogu, sve ovo ruši mi teško stečeni balans pa tako Službenin Hello_Monday-skin Proglason zatvaran sezonu zabave po dalmatinskin gradovima i većin mistima do rujna. Odlučujen se okrenuti onoj zapivajmo noćas u konobi… tuđi čovik nikad neće znati šta to veže dalmatinske ljude..

A našin dragin kulturnin gostima želin vrlo ugodan odmor i boravak na našoj lipoj obali.

S druge strane, turističkin divljacima zbog kojih sama sebe želin protirati, uz uobičajene želje za odmoron iz snova želin isto tako puno dobre spize, droge, sexa, alkohola. Nećemo zataškavati stvari, turistički divljaci su životinje koje tih pe, šest dan ždere, loče, šmrče i san snova in je utrpati organ nekoj djevojci, kako bi do kraja smirili nagone, vratili se doma i nastavili glumiti da su normalni.

Radite šta oćete, samo dalje od mene.

  • p.s ako neko zna za neku bužu di ih nema, nek mi javi. Bojin se kako neću priživiti u novo proglašenoj karanteni.
  • Svima ostalima, želin dakako divan Hello_Monday.

Antonela.

Featured

Poruka s boce, plastične.

Alo_M!

“Jedan od glavnih ciljeva u životu jest u njemu uživati.”

Ponediljkon ili četvrtkon, ujutro ili popodne.

Prijatelju, znaš li to?

-Znan.

Prijatelju, živiš li tako?

-Ne živin.

Ne, ovo nije još jedan tekst motivacijskih rečenica o življenju života.

Dosadni su za čitanje i pisanje, ta nakupina fatalnih riči koja bi tribala potaknuti na promjene.

Zahvaljujući inspirativnoj večeri poezije, u sridu san napisala pismu u kojoj jedan od stihova glasi:

“Kao da za manje od šezdeset godina čitava generacija nas neće biti anoreksična ispod čempresa, (ako imaš sreće pa dobiješ mrtvačko počivalište u hladu),

ili budeš moderan pa se spališ.”

“Anoreksičan ispod čempresa”, činjenica od koje ne možeš pobići.

A, znaš li od čega možeš?

Od žaljenja i od dvi riči koje tako često koristiš: “Blago joj/mu se.”

Stisne me nekad tamo negdi oko duše, stisne me jako kad slušan kontinuirana ponavljanja o blagodatima tuđih života i to je jedan od velikih razloga zbog kojih povremeno nestajen.

Realno, nisan rođena pod najsritnijon zvizdon i neman život iz općenitih snova ali bez obzira na sve, ja uživan, sritna san i to se na meni vidi.

(Zvučin ka osoba s potisnuton depresijon koja se odjednom ubije pa se općeniti čude jer je ona bila: “tako sritna i pozitivna” i “nikad to od nje nismo očekivali”)

Iman taj svoj svit, razumljiv minimalcima, neshvatljiv maksimalcima i to je sve.

A zašto ne bi i ti…

..Odlučno odlučia da tvoj život može biti najzanimljivija insta štorija na svitu, čak i ako je ne pogleda nijedno biće do kojeg ti nije stalo?

A zašto ne bi i ti…

..bia šta god oćeš, jer to stvarno, ali stvarno možeš.

Kad uspiješ zamisliti sebe kako živiš na bilo kojen mistu kugle zemaljske, sam, bez potreba za potrebon, to je to, čestitan!

Ja ću sebi čestitati kad se uspijen zamisliti kako živin u Betini i brojin valove.

To sum up,

ovo je tekst o samo jednoj rečenici:

Jedan od glavnih ciljeva u životu jest u njemu uživati.

A ako ne uživaš (a zašto ne bi?), nisi sritan (a zašto ne bi bia?) i to se na tebi vidi, ža mi je al’ ŠTETA ti života.

Ža mi je, šta nećeš upoznati koja je to veličanstvena lipota.

Antonela.

Featured

Ćeri moja, pokri se.

Alo_M!

Koja je najdosadnija objava na društvenin mrežama u zadnjih dva tjedna?

“Sezona otvorena” pa neka blida noga iskoči sa strane i ubode te u oči. Za pristrašiti se.

Iskreno, koga više zanima ko se okupa u svibnju ili travnju i je li to učinia prvi.

Drugo misto najdosadnije objave u Dalmaciji krije se iza riči šparoge, dok za treće iman dilemu: selfi iz zahoda ili instastory sa čikaron kave.

Kad smo kod zahoda i moja slika profila je iz zahoda, zabila san glavu u pločice ka u prsa plećatog muškarca i gledala u kameru ka da sniman editorial za neki seksipilni magazin. Jebiga, bila san si lipa a moran nekad biti i dosadna i površna.

No dobro, tila bi van nešto ispričati. Ono šta me danas šokiralo (s obziron da san staromodna i konzervativna) je žena koja na pultu u teretani radi u topu.

Ženo to je ka da radiš u ređipetu i praviš se da je sve normalno, a nije. Vidi te cura od 17 kojoj je ionako ispran mozak s topovima s instagrama i onda i ona šeta gola po teretani dok je iz kantuna promatra napaljeni četrdesetogodišnjak s viškon testosterona.

Četrdesetogodišnjak za deset minuti upadne polugoloj maloljetnici sa standardnin pitanjen za upade: “Koliko još imaš serija?”

I tako se krene stvarati zlo. Sigurno je Istanbulska konvencija za ovo kriva, i masoni.

Ja u teretani izgledan ili ka poluluda žena iz šume koja je otrčala kilometražu u lipnju u podne ili ka potencijalni nasilnik koji baca utege oko sebe i teško uzdiše. Nemoj slijediti moj primjer, ako se oćeš sviditi momcima takvu te niko neće pogledati, oni vole fine cure, koje elegantno izvode čučanj, ne one potne koje legnu ispod šipke i igraju se s benchon, sve in je to previše.

Iman jednu poruku za polugole maloljetnice i punoljetnice.

Ćeri moja, svit je pun luđaka, pokri se. To su mahom usamljene poremećene osobe, često s propalin brakovima bez konkretnog smisla u životu, čija je najveća čežnja i svrha  zadovoljenje nagona nad tvojin lipin tijelon. Razmisli kako izvodiš čučnjeve i je li ti baš potriba trenirati u topu jer će ti se to sve ubrzo toliko gaditi da ćeš trenirati u duksi i biti jedna od žena koje mrze muškarce.

Ćeri moja, svit je pun luđaka, pokri se. 

Hello_Monday.

Antonela.

 

 

Featured

EgoFree.

Alo_M!

Plesala san sinoć ispod punog miseca. Nevjerojatno dobar razlog zbog kojeg kasnin s današnjin tekston.

“Plesala si ispod punog miseca, a nisi napisala kolumnu na vrime?!”. Kako san to samo mogla učiniti? U svitu punon zabrana i regula moj ego i superego su me sinoć tili istući, ali gle sriće, na EgoFree festivalu ega nema, a kamoli ovoga s prefikson super.

U danima vikenda iza mene u Splitu se tako održa izvrstan EgoFree festival koji je slobodan za sve, one vođene idon, one koji su ego ostavili doma, one koji imaju zdravi odnos s njin, pa i one koji ga imaju u megalomanskin količinama. Sve je to jako jednostavno, kad dođeš u šumu nemaš ga više. #EgoFree.

Bez ega, u prirodi, s veselin bojama oko tebe i dobrin beaton u međuprostorima život je lipši. A kad je ego free i ti si free – jednostavno.

Kako to sve skupa izgleda.

Pasi free – njuškaju, laju, pa ne laju, kako in dođe, baš ih brige.

Dica free – skaču po travi i prašini, valjaju se, šporkaju ruke, mackaju  se bojama, iz očiju radost.

Odrasli – free?

Trudimo se, šta ćeš od nas. Uvalimo se u hammock pa se ljuljamo i probamo biti free.

Točno je kako se na ovakvin zelenin pozitivnin mistima uspije barem napola biti takav, slobodan, osjetiti i podsjetiti se kako je to kad samo dišeš, plešeš i živiš. U svitu punon zabrana i regula ovaj trio je umijeće. Oslobađa, u prašini skida slojeve unutarnje prašine, one koju nosimo kad nam stopala hodaju po regularnim cestama i putevima koji ne šporkaju patike. I onda budeš dobro, sebi i drugima, više nego šta ćeš ikad biti na regularnoj cesti, a to je veličanstven osjećaj.

Možeš imati bilo kakvo mišljenje o zelenin događanjima, ali to ti je tako, priroda oslobađa, druženje oslobađa, glazba oslobađa, gledanje u nebo oslobađa, ljuljanje oslobađa. Dok ne probaš ne znaš, nisan ni ja. A onda odeš, vidiš, osjetiš, vratiš se i pokušaš ostati oslobođen danima nakon toga. Sve dok ti regularna cesta ne išporka dušu a ne patike.

Vidiš zašto kasnin, punila san se vibracijama i sad iza sebe iman dobar tekst. Da nisan bia bi prosječan, a zašto biti prosječan kad možeš biti oslobođen i izvanredan.

Ko nije, dogodine svi na Tursku kulu. Lipo legneš UnderTree i EgoFree.

Antonela.

 

Featured

Aplauz.

Alo_M!

Rano je lito. Najlipše doba godine.

Zašto?

Ližu se sladoledi veselih boja i pokazuju se dijelovi tijela povrh kolina. Boje san snjegovića i bit ću zamotana Istanbulska nevista dok ne ocrnin bar upola nje.

Turistov, taman.

Ne zapinješ za njih već ih susrećeš taman oku ugodno. Čisto da se podsjetiš da živiš u lipoj zemlji koje nisi svjestan.

Jučer je plesna udruga Tiramola izvela premijeru predstave “Vaše vrijeme je isteklo”.
Nekima od nas bia je to prvi pravi scenski nastup.

Mozgon amatera razmišljaš otprilike ovako: Divno je, plješću mi, ne znan točno zašto. Malo prestanu pa krenu opet. Srce zašto te toliko čujen? Važno je i vridno ovo šta smo napravili, ali ovoliki pljesak? Nije mi ništa jasno, osjećaj je uh? Osjećaj…par sekundi ne dišen..odlazin s pozornice, vode me samo noge… duša pluta pukotinama zraka. Nije tu, niti je mogu pronaći.

Dvojba potaknuta pljeskanjen me u isto vrime rastužuje i veseli. Kad ćeš Antonela konačno razumiti da je ono šta s ljubavlju radiš izuzetno?

Potrudit ću se. Obećavan.

A ti prijatelju, kad ćeš konačno razumiti da je ono šta s ljubavlju radiš IZUZETNO i važno?

Važnije nego deset uspješnih nametnutih godina. Od društva, od njega, od nje, od njih.

Najvažnije.

Izuzetan si i to ti niko ne može oduzeti, osim tebe, ako zaboraviš koliko vridiš.

Zapravo, moglo bi biti da oni koji sami sebi ne plješću, pljesak ni ne zaslužuju.

Šta mislite o tome?

Rano lito, deset ipo.

Antonela.

 

 

Featured

Pop.

Alo_M!

Nakon prosvjeda protiv Istanbulske konvencije pokušala san se odseliti iz države, ali me zaustavila žena koja je rekla: Ti si spol žensko, rod hrvatski, ne mrdaj. Posli toga je rekla: “Vidit ćeš.”, prijetnja tjedna.

Šta sada dolazi? Masoni, isijavanje, ono? Ne mogu od straha.

Danas je pop na misi tri put suptilno spomenia sintagmu “rod hrvatski” da mi je po prvi put u životu došlo da napustin crkvu, a vjernica san i to ne neka bezvezna.

Na prosvjed “Marš za znanost” dotični pop (ka i puno njegove braće) se također naša uvrijeđen jer je činjenica kako Crkva raspolaže s većin brojen novčanih sredstava nego znanstvenici, šta se oni imaju pozivati na to.

Neman običaj pisati o ovakvin skliskin temama, ali me pop jutros pravo naljutia.

Sumnjan da bi se Isus da je danas živ naša među prosvjednicima protiv dokumenta čiji je glavni cilj zaštita žena od nasilja i borba protiv nasilja u obitelji.

Ne znan za vas, ali nisan nikad vidila nekog znanstvenika da skuplja limozinu od svoje zajednice, a prije toga propagira življenje skrušenog života.

Nastavlja pop tako na današnjoj propovidi: “Bog je ljubav, di je ljubav nema mržnje, di je ljubav nema nasilja.”

Nastavila san u tišini: “Di je ljubav tamo je mir, di je ljubav ne postoji ego.”

Misliš li to stvarno tako kako si reka pope? Konvenciju nazivaš umotvorinon, a upravo ton izjavon tvoriš nečiji um/ove?

Našla san se par puta u situaciji di su me vjernici krivo gledali jer iden u Crkvu, virujen u Boga, a podržavan pobačaj i brak mi ne znači apsolutno ništa.

Pobačaj koji je učinila silovana žena je ubojstvo, a diskriminacija i odbacivanje transrodnih osoba nije ubojstvo. E da su njihove matere znale šta će s njima biti, pa krenule na pobačaj, šta bi onda reka pope? Uzmi ili ostavi?

A tek moja nezaintersiranost za brak i ushićenost oko života u “divljin zajednicama”. Bi li meni zabrania da volin, pope? Bi li mi zabrania ljubav? Bi li mi zabrania da buden sritna?

Da zbog svog silnog krivovjerja prestanen ljubiti bližnjega svoga ka sebe samu, pomagati drugima, biti čovik, da odbijen poštivati temelje Kristova učenja jer nisan vjernik po definiciji.

***

A reci ti meni (bia pop ili ne) kakav si ti to vjernik ako krivo gledaš bližnjega svoga zbog toga šta je različit od tebe? Isus nikoga ne odbacuje, ni ubojicu, ni ovisnika, ni ateista.

Kakav si ti to vjernik, koji svon ditetu odgajanom u vjeri ne daš da se druži s diteton koji u vjeri nije odgajan?

Kakav si ti to vjernik koji gledaš koliko je šoldi na Veliki petak ubacia brat tvoj pri ljubljenju križa?

Kakav si ti to vjernik, vjerniče, koji odbacuješ braću i sestre svoje unatoč tome šta te Isus učia: “Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe.”?

Ja ću ti reći. Nikakav si. Eto. NIKAKAV. Neće ti pomoći ni brak, ni obitelj, ni rič majka ni rič otac. Roditelj 1 i Roditelj 2 za tebe su odveć prevelike.

Moj Isuse, jako si se trudia i lipo si nas učia, šteta šta su mnogi izostavili dio “bližnjega svoga kao” i usmjerili se na “samog sebe”.

P.S.

Svin dobrin vjernicima koji žive pravu rič Božju svaka čast. Neću nikad moći biti ka vi, ali to ne znači da neću biti tu za vas.

Uoči novog ponediljka, toliko od mene.

Ljubi vas sve ka samu sebe (čak i onog popa i “prave vjernike”), vaša

Antonela

 

 

 

 

Featured

2620,00.

Alo_M.

Prvo.
Opet mi je pukla žica od postaparatića. To je nevjerojatno, nosiš žičetinu tri godine, platiš je ka stado pečene janjadi i onda postžičicu potežeš cili život. Bolje bi mi bilo da san krive zube ostavila. Bila bi autentična i sad mi ne bi krvaria jezik. Niti se mogu ljubiti ni žvakati ni ništa, jadna san.

Drugo.
Trenutno san u Šibeniku. Tu žive pitomi ljudi. Možeš bez straha proći priko zebre. Za razliku od onih divljih Splićana koji me svako jutro na žutoj tiraju da in nekontrolirano spominjen osobu koju in ne bi smila spominjati, pogotovo uz dodatak riči pas. ST iznimke, svaka čast.
Primjera radi, u Šibeniku nisan nikad nikome povezala pasa s materon.

Treće.

Sviđa mi se jedan problematičan momak, a ja ne bi da mi se sviđa. A normalnoga neću jer mislin da su normalni dosadni, iako nisu.

Ajmo dalje.

Četvrto.

Sutra je posljednji dan mog stručnog osposobljavanja. Fala Bogu lipo su me osposobili. Nije sarkazam.

Fala Bogu lipo me država platila. Je sarkazam.

Sritna san jer više u životu neću raditi za 2620 kun. NIKAD.

Radije ću loviti cvrčke i postati frutarijanac nego raditi osan uri za 2620. Jesan ja pet godina za 2620 mozak umarala. 2620. Da ovaj broj ima mater spojila bi je s pason.

Čovik. Ti, ja.

Ljudi. Mi..

..tribamo časno i srčano cijeniti sebe. Imati stav, ne pristajati na ništa, na mižeriju. Zamislite da u državi niko ne želi raditi za minimalac? Gospoda punoga droba morala bi prominiti politiku jer in niko ne bi ima raditi.

Triba se praktično cijeniti. Realno, da san poslodavac i dođe mi čovik pa mi na moju ponudu od 3000 kuna kaže: “Dobro.”, sigurna san da ne bi rekla: “A da ti ipak radiš za 4500 a?”

Dobra san, ali toliko humana nisan. Nisu ni oni, naši nadređeni. Triba imati to na umu.

Stav je iznimno važan. Postaviš li se prema pasu cijenit ćete, isto je s ljudima. Ma kakvi putevi od mjere do karijere, mi mladi vridimo toliko više da svit potpuno odraslih toga nije svjestan. Ili je, ali nas neki i gledaju ka konkurenciju.

Jedino di se ne valja postavljati je u Splitu na zebri. I ne gledati problematične dečke i cure, samo normalne iz dobre familje.

Hello_Monday!

Srdačno
Antonela

 

Featured

Slojevi

Alo_M!

Bublije, jaja, šunka, zatajenje probave. Sve znan.

Ajmo mi na duhovnu bandu blagdana.

Tragon simbolike Uskrsa razmišljala san kako svit krije tri vrste ljudi.

Sritne, tužne i one za koje mislimo da su sritni, ali su tužni. Ispod sloja robe, sloja kože, tamo negdi poviše livog rebra žive ljudi s demonon i prečesto pokušavaju početi novi život.

E baš njima, koji prečesto pokušavaju, želin da konačno uspiju. To su ljudi s plastičnin maskama.

Nosila san je i ja, bila je odvratna, tila san je raščerupati, ali nisan imala snage to učiniti sve dok nisan učinila. Tribalo mi je 4 godine jer koliko god san je mrzila toliko mi se sviđala. Nije od mene tražila da buden hrabra.

Zato ti (vi) koji znaš (te) o čemu pišen, čitaj dalje.

Želin da znaš kako je svit zeleno polje u kojen bi triba biti živ 450 godin da bi uspia iskusiti sve šta ti pruža. On se nalazi izvan 4 zida tvoje duše zbog kojih u tebi nema svitla ni kad je sunce visoko na nebu.

U njemu postoji glamping, sauna u kojoj se polivaš medon, dva stabla između kojih vežeš hammock, paintball i Muzej iluzija.

Ako se malo više ogoliš, u njemu možeš naći i pravi zagrljaj, ne onaj zamaštani prije spavanja, i da Želju da te netko želi stvarno pomirisati i stvarno tako ostati, ne razmišljajući o vrimenu.

Ako još skineš jedan sloj pronaći ćeš i jedno srce koje je, gle čuda slično tvon srcu. I onda možete tako disati, ne raditi ništa a biti potpuni.

Ali ni to nije dovoljno. Znan, ne možeš biti sritan u zelenon polju igre i sriće sa srcen koje udara iste beatove ka i tvoje ako još nešto ne učiniš.

Skini posljednje slojeve sebe sve dok ne ostaneš sam s vlastitin organima u rukama. Dok ne osjetiš da bi ti bilo ža da odeš a da nisi pravog sebe poklonia samon sebi.

Toga san se najviše bojala, da nikad neću uspiti sebi pokloniti pravu verziju sebe. A jesan jer san tako odlučila i jer se ne bojin života izvan zidova.

Dok se dođe do ovoga može proći misec a mogu i desetljeća.

Jer..

Citirajući jednog divnog čovika koji je na mene ostavia velik trag: “Ne možeš ti nikome pomoći dok on sam ne odluči da to želi.”

Oprosti, ne mogu ti pomoći. Nije ni on meni (fala mu na tome).

Sve dok odlučno ne odlučiš, dovršiti demonsko poglavlje i upisati točku. Samostalno, svojon rukon.

Sve do tad će biti sve isto, a kome je sve isto sriću donilo nek prvi baci kamen.

XoxO
Antonela

 

Featured

Bodulizam.

Alo_M!

Večeras, uoči samog početka novog ponediljka otkrit ću van zašto ga toliko volin.

Te linčine ležu po cili dan i igraju karte.

U rečenici koju tako često bacaju stereo-tipovi jedino mi nije jasno kako je karte moguće igrati ležeći.

Osjećan često gnjev prema ljudima s otoka, nas koji igramo karte ležeći i brojimo šolde od apartmana. Tek tako kada nisu naši posli. Došli kod nas doma ljudi koje zovu turisti, legli, ostavili nan snop eura i išli ća. Sutra došli drugi, legli, snop eura, prekosutra ista stvar. A mi i dalje cili dan ležeći igramo karte, eventualno se pridignemo da uzememo snop, da ga ne bi ko ukra jer smo škrti, jako. Ne bi ti dali pomidoru turistima ni za tri nova snopa zelenih papira.

Ne znan kako da opravdan te životne blagodati na koje san odmalena naučila pa ću rado podiliti s vama naš način života, da budete ljubomorni, vi koji nemate sve na gotovo, ka i mi. He. He.

Rodila san se u velikoj kući, ta se kuća očito sama napravila jer je moj otac po cile dane ležeći igra karte, ne vidin drugog načina kako bi mogla nastati nego da je sama prinašala blokete i sama se cimentala. Ja san se rodila zimi, u to vrime moji sigurno opet nisu radili ništa jer mi zimi ništa ne radimo. Mislin ne radimo ni inače, ali zimi pogotovo, osim šta brojimo šolde od lita, uvik isto. Vanka puše buretina, špaher se naložia sam, i drva su se poslagala sama, logično. Ponekad bi mi dica bila bolesna pa smo suosjećali s ostalin otočanima, mi imamo most, kod njih ne vozi trajekt, puše, ali sve je to isto, bodulskoj dici febra pada sama od sebe, njihovi hrču na svu berikatinu.

U proliće su nas počeli ogovarati jer je odjednaput na kući izresta još jedan apartman. Niko ne zna kako, kada ga je Božja ruka posadila. Uskoro došlo lito, tek sad ne radimo ništa, malo prošećemo po vali, gledamo u ribice, uvatimo ku ko, eto iz dosade, ona se sama očisti i baci na gradele. Kasnije svi skupa kusamo i moćimo maslinovo ulje koje točimo iz špine ka na sudoperu.  Imamo maslin koliko oćemo, ali mi da smo jednu ubrali, nikad, ko će to, triba ležati i igrati karte. Uz ribu imamo i pomidore donia neki čovik, di bi mi orali, kopali i sadili.

A tek apartmani, oni se sami čistu, to je nevjerojatno, ja u životu nijedan nisan očistila, skupljala dlake od 30 cm, odlipljivala žvake ispod zahodske daske, grlila posteljinu punu izlučevina i prinašala je uza skale gori-doli. Potila se na 45 stupnjeva dok još klima nije bila must have, ma nikad mi kap znoja s čela ni pala. Di još da san uz to radila, ono od 16 ka šta radu neki tamo iz Slavonije, nisan luda. Neke bi vlajne i jahte dolazile čistiti kod nas, haha to in se i sliči, di bi se ja sramotila po smrdljivin kabinama na abnormalnin vrućinama, pumpala govna iz tisnih zahoda, dizala pajole..

Naši turisti od nas nikad ništa nisu dobili iako nan je puna konoba rakije, ulja i suhih smokav. To je tamo uskrslo samo od sebe i nećemo dati nikome, duga je zima, mi ćemo piti i mljaskati. Inače samo da znate, pijančine smo, kod nas svi loču, uvik, ne samo vikendon. Mladi se drogiraju iz dosade jer nemaju šta raditi, a karte su in dop******.

Uskoro eto ti jeseni, lipote. Nema čega nema u kući, šoldi mi ispadaju iz žepa. Frižider pun, imamo sluškinju da nan hodi u spizu. Nešto su govorili da triba plaćati porez državi, ali mi van na otoku to ne fermamo. Koliko nan turisti dadu toliko nan ostane, kune ne potrošimo. Ni režije nismo platili, a cilo lito voda točila, kupale se stare Njemice da budu lipe za večeru u našin restoranima u kojima niko ne radi. Sve šta smo zaradili dali smo kući da se opet sama napravi, znači kući, mi ne plaćamo radnike i ne kupujemo građevinski materijal. Ona je tako zaminila sve ono šta su ovi turisti koji su dilili snopove pokvarili, da in bude lipše leći dogodine kad dođu. Lažen, da moremo nabiti još koji eurić gori za noćenje. Ponavljan, ulje se ujesen napravilo samo, di bi mi vrićetine potezali i cili dan poili mandarinku i fetu kruva, nismo ludi.

Kažen van kod nas je teška utopija. Sve nan je pomalo, nema priše. A di da se i prišimo kad ne moramo nigdi.

Nema van kod nas ko će sutra na posa, ajme ponediljak i ostale gluparije. Mi van ne radimo baš baš ništa. Zbog toga toliko volin ponediljak jer san linčina s otoka. Iden sad leći i igrati karte, sutra ionako ne moran nigdi.

XoXo

Antonela

 

 

Featured

Beatifikacija.com.

Alo_M!

19:19 Ko to opet misli na mene?

Možda jedan od oženjenih tipova koji me noću maltretiraju. Ili njihove žene?

U petak san bila na šanku. Sama. Zeka peka, nisan munjena.

Moje prijateljice i ja sasvim smo pristojno pile pića, možda bi i bacile pogled na nekog zgodnog mladića (da ga je bilo ili da nas nije napala jedna žena), koja je odlučila biti vuk jer je negdi pročitala da je to žena ženi. Vuk, onaj strašni iz Crvenkapice koji guta ljude, spi ispod inbotide i glumi bakicu.

Prišla mi je s leđa i rekla: “Moj muž je blažen među ženama.” Ništa mi nije bilo jasno, koji sad muž i zašto bi bia blažen. Okrenula san se oko sebe i utepila nekog ćelavca koji mi je gledia prijateljici u zatiljak, ne bi se reklo da je taj nečiji muž, a kamoli da je blažen. Ipak, pokazalo se suprotno, ćelavac je stvarno bia muž onoj koja je odlučila biti vučica, nama, koje nismo ni vidile tog čovika u procesu beatifikacije iako je još uvik živ. Samo mu se ćela sjajila, biće bila posuta anđeoskon prašinon.

Kad san razbrala šta se zbiva, lipo san joj rekla: “Baš me brige za tebe i tvog muža.”

Ako si luda na sve žene dok je s tobon, kakva si tek kad nije s tobon? Dok spavaš ili se praviš da to radiš, a on do jutra mlati po klubovima.

Ne mogu smisliti oženjene muškarce u izlascima. Ne zbog poremećenih hormona zbog kojih su žene lude i mrze cili svit, nego zbog toga šta su gadljivi.

Prilaze, upadaju, pokušavaju upitati za ples, pričaju glupe priče o tome kako vole svoju ženu, ali bi samo popričali, šta je u tome loše? Ka da slučajno ne pomislin da bi on nešto s menon, Bože sačuvaj.

Ne da mi se pričati, ni gledati te. Nemaš trunke poštovanja prema ikome u ovoj igri i oženia si se jer te natiralo, dok si još bia u fazi iživljavanja mladosti koju nisi dovea do kraja.

Aleluja! Usput saznajemo odgovor na vječno pitanje: “Kad ćemo se smiriti?”

Kad dovedemo fazu do kraja i kad jedan od tih “muškaraca” s kojima iman posla bude stvarno muško (dobije poriv da me štiti i bori se s trnjen ka Trnoružičin princ) i kad jedna od tih žena s kojima oni imaju posla bude stvarno žena (sa stavon).

Do tad, #fešta.

Ako jednog dana buden živila sa svojin čovikon, ili ćemo po klubovima mlatiti skupa ili ću ja njega izmlatiti (možda prije on mene).

Ispravak netočnog navoda.

Ako jednog dana buden živila sa svojin čovikon, njemu neće pasti napamet pričati priče nekoj dvadesetineštogodišnjakinji. Zašto?

Zato šta kad bi mi s 34 godine u guzici doša doma u šest uri ujutro i nako smrdljiv lega kraj mene, s pričon da se zapriča s prijateljima, pa me proba poljubiti za laku noć, drugi put bi poljubia vrata. Možda više ne bi ni naša moja vrata, ako san posebno raspoložena.

Niko ne priča s prijateljima do 6 uri ujutro, niti se kome da stati vanka do te ure ako nije neka faćka u điru, ili je izrazito energičan jer šmrče bilo u zahodu, ili lupa po aparatu u Admirala. Ili ajde, marendaje burek pa krafnu, taj je dobar njega uzmite.

Ne virujte u priče. Lažu.

Ko to ne zna nije ni bia vanka kako triba i nema pojma kako funkcionira ovo jadno društvo.

Rekli su mi jučer da izgledan kada ću pobiti po kluba.

“Možda i oću.”, uzvratila san, svojon inteligencijon. 

Nema potribe da budemo jedna drugoj vučica i da gutamo priče za koje znamo da su lažne. Čemu to? Na svitu ima milijun mirisnih muškaraca koji bi lipo legli kraj nas, a da nisu nužno informatičari s cvikama i velikin drobon.

To sum up.

Sloboda je divno stanje da radimo šta oćemo dok ne štetimo drugome i oni koji je pokušavaju nekome oduzeti bez ikakvog razloga čisti su luđaci.

Ali..

Smatrati slobodu stanjen da radiš šta oćeš, štetiš drugome i još očekuješ da se ta osoba ponaša kada nisi napravia ništa je kažnjivo djelo. I za to triba platiti, bilo zaključanin vratima ili serviranjen hladne osvete. Mašta je prostor bezgraničnih ideja.

Za kraj, jedino šta mi preostaje je poželiti van lipi ponediljak pun pozitivnih vibracija. Ne dajte se! 🙂

XoXo

Antonela.

Featured

“Priča iz života.”

Alo_M!

U subotu  u 10 ipo ujutro na 88, 1 MHz – radio Knin, puštena je emisija “Priče iz života” u kojoj san pričala o Hello_Monday sagi, sebi i podilila par misli o svakodnevnin životnin “problemima”. Pamtit ću dugo svoje prvo radio iskustvo, spikerica je bila jako ljubazna, smijale smo se, bila san sritna. Obavijestila san o tome svoje roditelje koji su rekli: “Kad, u subotu u deset ipo, na čemu ono? Kad? Je je, upaliti ćemo.”

Kad san ih danas nazvala i uzbuđeno pitala: “Jeste me poslušali, kakva san ispala?” , lipo su mi odgovorili ka da se ništa nije dogodilo.

“Nismo, morali smo pumpati septičku jamu.”

Lipo.  “Morali smo pumpati septičku jamu.”, metak drito u dušu.

Nisu oni loši roditelji, samo ne shvaćaju koliko to meni znači, ta mala mrvica podrške za koju se grabin ka tičica za mrvice kruva.

Nisu oni ni jedini takvi roditelji, volu nas, ali nemaju blagog pojma čime se bavimo, niti poznaju načine za pružanje podrške.

Ovo je obiteljski ponediljak, jedna kratka priča iz života, za sve one čiji roditelji pumpaju septičke jame, dok in dica pokušavaju ostvariti svoje snove. Za odrasle ljude kojima je nekih dvoje ljudi dalo život, a  o ton životu ne znaju ništa.

Ovo je tekst za sve one čiji roditelji misle da je završiti faks neš’ti i da se tu nema šta slaviti, za sve one čiji roditelji nemaju pojma u kakvin su in stanovima dica živila dok su studirali, za one čiji roditelji nisu došli na dodjelu diplome, držali buket cvića i puni ponosa gledali u to čudo koje su stvorili, razmišljajući pa svaka joj čast, položila je 83 ispita. 

Za sve one koji su ikad nastupali, a da ih njihovi roditelji nikad nisu došli poslušati, za one koji su napisali roman a oni ga nisu pročitali, izumili nešto fascinantno, bili počašćeni od milijuna drugih ljudi, a uskraćeni od onih zbog kojih bi minjali taj milijun, ma milijardu.

I za kraj.

Ovo je tekst za sve one čiji roditelji mislu da je pružiti materijalnu sigurnost najvažnija stvar na svitu, koristeći to ka glavni argument u svakoj raspravi.

I za sve nas velike koji ih i dalje volimo jer nismo mali ljudi. Bezuvjetno, jer tako ide s ljubavlju prema vlastitoj krvi.

Za sve buduće velike ljude koji misle da ne mogu sami i koje roditelji vole, ali nemaju pojma šta da naprave s njima, kamo da ih usmjere i šta da in kažu, iman jedan savjet. Virujte, znan o čemu pišen, skoro pa savršeno.

Počnite iz nekog kuta, slijedite obrnuti smjer od onoga koji van se pruža, ne bojte se započeti igru života, dodati komadiće različitih boja te se na kraju uzdići iznad svega toga. Budite ponosni na sebe, i ne pokušavajte biti savršeni jer savršenstvo ne postoji, ali njemu težite, to svakako. Kreirajte svoju najbolju verziju, budite jači od iPhone X i nikad nemojte prestati s ažuriranjen, na proizvodnji poboljšane verzije radi se svakodnevno.

Nekima je put zakrčen ka Trnoružičinon princu, nekima pod stopalima leži pamuk. Na kraju krajeva uspijeva onaj ko se trudi, radi i ko je sebi na prvon mistu, bez ikakve lažne skromnosti.

Ponediljak je, ne mislite toliko o poslu, imate cili tjedan za to, možda bolje promisliti kako postati iPhone XI, kako za promjenu biti malo sebičan. Imali 26 ili 56, svejedno je, dok dišemo sve je moguće.

XoXo

Vaša Antonela.

 

Featured

“Sve su iste.” Nisu.

Alo_M!

Ponediljak i ja smo zadnje dvi sedmice zapalili dalmatinske portale, doživljavamo renesansu. Rekonstruirali smo Instagram i porasla nan je stopa pratitelja. Kad vidin da se širimo ka đubar po njivi (kako kažu moji prijatelji vlasi), srce mi se napuše ka zemaljska kugla.

Od lajka sve počinje, pričalo se prije osan godina, a ni danas situacija nije puno drugačija. Zato-stoga-dakle:

koristin priliku pa još jednom pozivam sve one kojima se sviđamo da nas počnu slijediti ka neki luđak isprid zgrade u opasnon kvartu. Nećemo se lagati, kad današnji društveno umreženi svit vidi da nas prati 1000, a ne 400 ljudi navući će se, a oni koji pišu, vole da ih se čita i onda pišu još bolje i žešće i bude lipo da lipše ne more. #simpleasthat

Ono šta ja mogu obećati da ću biti izuzetno interesantna i da nisan i neću biti ista ka one šta danas zovu „SVE iste“.

Da san muško, zvala bi se Duško. Ne daj Bože. Da san muško imala bi problema, ka moj prijatelj Noname. Obećala san da ga neću staviti na public.

Kaže on meni neki dan: „Ne znan šta ću od sebe i svog ljubavnog „života“ , sve su mi iste.

Odma san ga napala da je površan. Nema šanse da postoji jedna koja je ista ka ona druga.

„Tribaš viditi. Pričati malo s njon, viditi je li točna u glavi, ne samo gledati kako bi joj utrpa.“

„Ma ne bi ni to.“, kaže on meni razočarano. (Najjače mi je kad ljudi sve varijacije na seks zovu TO, a onda se u samon činu raspametu pa prosipaju baze iz pornića.)

Nazad na priču..

Gledan ja šta je s njin, zaprepastila se, da nije možda priša na onu stranu?

Znala san cilo vrime o čemu se radi, ali san tila to divno objašnjenje čuti iz usta jedne prosječno popularne, normalne muške osobe da dokažen da nisan luda.

„Ma sve su iste. Prvo na slikama. Ništa ja to ne  razlikujen. Nagib glave, obrazi, usne. SVE ISTO. Uživo, ista pisma. Tražin neku šta drugačije izgleda, mislin da san je vidia, kad ono i ona ima obrve do ušiju, odma se okrenen i ća. Onda još polipu trepavice na trepavice i cimentaju šminke, ne mogu ni procijeniti kakva je bez nje. Pitan se oću li je pripoznati ako je ikad skine?“, nakon toga uslijedia je patnički izdah.

Krepala san na: „Obrve do ušiju“  i „Ako je ikad skine.“

Došlo mi ga je milo. Ponekad poželin da buden nekome cura samo da razbijen „SVE su iste“ mit. Rekla san mu da se mora uklopiti među današnje žene, inače ništa od TOGA. Mi različite očito se nekako izgubimo među istima, valjda zato jer imamo kraće obrve.

Sad ozbiljno, zajebanciju na stranu. Obratit ću se muškon rodu u formi maila.

Moji dragi muškarci,

na svitu ima divnih žena, pametnih, sposobnih, lipih bez da su cimentane, s drugačijon selfi slikon. One bi vas volile i saslušale i pomazile po glavi i skuvale gulaš, ali i poslale u ono nešto (šta se kategorizira uz TO), kad zaslužujete.  Tužno je šta koliko god se grozite „onih istih“, toliko se bojite „onih različitih“. Nećemo van ukrasti identitet, nemojte biti us****.

Nije mi važno ni šta je danas ponediljak, ni kiša, ni posa, ni ajme kad ću na pauzu. Samo da mi nismo “SVE iste”, pa neće samo moj ponediljak biti u fazi renesanse već cilo društvo.

p.s.

Čuvajte se, snig će. Reka je Milan Sijerković, a on je skroz interesantan lik, stalno baca baze o vrimenu. Završavan  s jednon aktualnon: „Ožujak laže, snigom maže, ispod sniga travu kaže.“ Pa ti vidi.

XOxO

Antonela

Featured

re-incarnatio.

This is the post excerpt.

Alo_M.!

Odlučila san te reinkarnirati.

Nakon dvi godine šta si živia u obliku fejs stranice kod našeg Marka, odlučila san reći abrakadabra i pretvoriti te u blog. Digla san te na veću razinu, ušli smo u ozbiljan biznis, oćeš me slušati?

Dragi moji pratitelji hello_monday fcbook pge, službenin puten objavljujen kako je od danas hello_Monday posta blog. Priselia se u novi dom pa smo u sklopu tog posebnog događaja noćas imali trpezu s dijelovima domaćih životinja. Selili smo se zato šta nan je kod Marka postalo pretisno, a tu smo svoji na svome, doma smo. Osim toga, napokon mi je dopušteno napisati Monday velikin slovon. Za sve moje nove pratitelje važno je da znate kako pišen u dijalektu. Puno se puti zna učiniti da je nešto napisano krivo, ali nije, puno se puti kod mene u Betini stvarno tako i kaže.

Stranica Hello_monday se ne gasi, tamo ćemo se diliti, linkati i umrežavati, svi smo dio istog svemira. Ako van se sviđa ono o čemu pišen, a bili ste zločesti i još me niste pronašli kod Marka, kliknuli sviđa mi se, prati, like, follow… možete to učiniti na https://www.facebook.com/Hello_monday-715799481887431/, jedva vas čekan.

Zadnjih dan puno san razmišljala o informacijskoj prezasićenosti i o informacijama koje ja isporučujen čitateljima. Pišen jer drugačije ne želin i ne znan živiti, a isto tako pišen kako bi inspirirala. Uostalon, čemu pisanje ako ne dotaknen bar jednu ljudsku dušu. Svima nama koji pišemo, glavni zadatak bi triba biti rasterećenje i pametno inforimiranje publike kojoj se obraćamo, nikako izazvanje prezasićenja uma informacijama koje potiču mlatretažu moždanih stanica. Ka da nismo dovoljno sami sebe izmaltretirali otvaranjen svih onih članaka koje nikad ne pročitamo do kraja.

Društvene mreže minsko su polje. Mnogi pišu, mnogi stvaraju, mnogi prodaju svoje proizvode, sve je marketing i triba biti pravi lisac da bi se opstalo u igri. Reka je fiktivni ćale Romea i Julie Cili je svit kazališna pozornica. Danas ta pozornica ima ekstenzije i umisto živin ljudima nastanjena je slikama, kako pokretnin, tako nepokretnin. Pozornica je smištena na mriži koja je opasna i nestalna, zbog nje gubimo vid i bolu nas vratni kralješci, imamo sindrom selfie lakta, no ona je i izvrsna mogućnost za prosperitet.

Tin puten ove veljače 2018. odlučila san krenuti i ja. Hello_Monday više nije samo komad Markove torte, već prvi dalmatinski blog koji slavi ponediljak, ne zbog linosti, nego iz ljubavi prema životu. Dajen van rič kako ću se svin svojin inspiracijskin stanicama truditi da u naš novi dom svakog ponediljka uselin po jedan vridan tekst. A kad čovik radi nešto iz ljubavi, ne postoje granice napretka.

Pa sritno mi novo poslovno poglavlje!

Antonela