Featured

Crveno ka ponediljak.

Alo_M.

U petak smo mi, plesači iz Tiramola teama imali druženje. Bilo je lipo jer smo mi lipi ljudi i prihvaćamo se. Dolazimo s različitih strana svita, utaborili smo se u Splitu i slučajno postali plesni prijatelji. 💛 Oni su jedni od onih zbog kojih se ja, osoba bez doma, osjećan ka da dom iman.

Ako si i ti čovik bez doma a imaš adresu, nastavi čitati. Znan, pun nas je svit.

Ajmo ispočetka.

Postoje ljudi koji imaju stalno misto prebivališta, ali nemaju dom.

To si ti, to je on, to je ona, to san ja.

Ljudi s adreson na kojoj ne žive, iz malih mista, otoka, zagore, s kućon kraj mora i pršuton u konobi.

Lipa je meni moja Betina, ali od nje je lipše življenje života.

Volin ja i svoje prijatelje na otoku, ali mi smo sad veliki ljudi koji tribaju biti samostalno ispunjeni.

Istina je da čovik može stvoriti svoj sritni svemir na najmanjen mistu na svitu. Ipak, onima koji svit promatraju kroz ponistru bez granica, a nemaju pune bankovne račune da život provode u putovanjima, pa se vrate u malu kuću kraj mora, triba grad, novi ljudi, nova mista i šušur.

Svakome njegova srića, ovo je moja.

Znate, život ljudi bez adrese je težak, a često i tužan. Prva selidba u životu najčešće je fakultet. Odseliš, upoznaš, zavoliš, odeš. Jer moraš. #Trauma.No.1.

U drugon điru ideš upoznati malo svita izvan granica države. Odseliš, upoznaš, zavoliš, odeš. Jer moraš. #Trauma.No.2.

U trećen điru dobiješ posa koji nije pravi jer nan je država kriva. Odseliš, upoznaš, zavoliš, odeš. Jer moraš. #Trauma.No.3.

Boli, ali i jača. Moja snaga krije se u tome šta moja država nema granice. Mogu voliti koga god, živiti bilo di, put mi je slobodan. Važno je samo da se kreće, da je veliko i puno života. Ono najvažnije šta san ka putnik naučila je da su ljudi dobri i da se tribaš otvoriti da te prihvate. Biti ti, biti prijatelj da prijatelje stekneš.

Prihvaćan te. Prihvaćaš me. Bila moja iduća stanica opet ST ili neka neotkrivena strana svita, ovo je moje načelo. Prihvaćanje.

Ne znan di će me život odvesti, u tome i je sva čar igre. Ono šta znan i šta ovog ponediljka ka želju šaljen u svemir je da me život odvede na ono misto di ću imati svojih 28 kvadrata, svoju kašetu za knjige, svoj kauč i svoju slobodu u kojima će moji prijatelji piti kavu iz mojih ljubičastih šalica i di će moje srce i srce slično njemu moći disati na mojin mirisnin kušinima. Al brate malo i na njegovin, ovih šta ih triba udomiti san se u životu koje li ironije, ja koja doma neman, fala lipa nagledala.

A svi vi koji imate tu sriću i ovaj tjedan nećete biti tužni, guštajte jer van je lipo.

XoXo

Antonela.

Oglasi
Featured

Telefon.

Luda san za sushijen. Sad mogu dalje.

Ne znan kako je s vama lipi moji ljudi ali mislin da me je uzea telefon.

Šta znači kad te neko uzme?

Da ne kontroliraš ti svoje postupke, nego to nešto. ONO. IT. JEBATE TELEFON.

Mene je uzea ONO. IT., i još jedna serija vježbi za koju znan da mi nije potrebna, ali je odradin jer me nekad uzme i trening.

UZELO ME. I sushi i joga i čajoteka.. nikad kraja.

Jedino mi je čudno zašto me nekad nije uzea neki momak, ono tipa da priskočin svoje 24 aktivnosti radi njega i tome slične stvari. Ne znan šta je s tin, jer san za pravu ljubav dite, a za krivu maher, ali ono šta znan je da je telefon zlo. #Residentevil.

Znate, ponekad san staromodna pa bi umisto srca na instagramu, radije da mi ga neko nacrta na računu za kavu, koju nećemo slikati i filtrirati pa postati “ekipi na mriži”. Da vidin nečiji pravi palac gori, boje kože, koji me bodri u aktivnostima kojima se bavin, da mi kaže sviđaš mi se, ti, takva kakva jesi, živa, sada dok si pored mene, ne tvoja mrtva priroda izražena slikon.

Volila bi i da ja sve to učinin za nekoga, i da zajedno budemo revolucionari koji će pobijediti površnost međuljudskih odnosa današnjega doba.

Volila bi da me ONO. IT. JEBATE TELEFON, nije uzea, ali je.

ALI. Ja san borac i neću mu to dopustiti. Stoga, čvrsto odlučujen da ću se boriti protiv digitalnih opsesija koje život ne znače jer moja duša vene. Tribaju mi živa bića i tekuća kava koju ću proliti zbog pretjeranih gestikulacija jer razgovaramo ka ljudi, ne ka roboti.

Samo zamislite da je sutra KRAJ? Kako bi ga živili?

Vaša

Antonela.

 

 

 

Featured

Samo čovik

Alo_M!

7:56. Ja san samo čovik. Pijen zeleni čaj i hranin se namirnicama.

Probudila san se ispunjena šarenin molekulama sriće jer san sanjala San. Opet. Često ga sanjan. Ne jer san se večer prije našla u nekin događajima koji bi ga potakli, već ga samo sanjan, onako bez povoda. Često. Šta je najzabavnije od svega taj san nosi istu poruku. Točno znan šta u stvarnosti triban učiniti da bi došli do četvrtog levela igre, ali ja san samo čovik, neman force i ponekad se bojin da ću ostariti i smežurati se, a neću uspiti razbiti šifru četvrtog levela.

“Ajde molin te, koji četvrti level, to je san”, govori mi samo čovik u meni, “ajde raditi i na pauzama pričaj o tome kako je vruće i di idete za vikend.”, pričaj o realnosti, jer su mašta, snovi, slučajnosti i moć imaginacije nestvarna gluparija o kojoj je napisano milijune knjiga i režirano isto toliko filmova.

A šta ako nije samo san i šta ako nismo samo ljudi? Šta ako je doista moguće prići na četvrti level igre? Ne biti samo čovik, već nešto iznad, ono o čemu sanjaš, buditi se svako jutro ispunjen molekulama sriće, živiti posebne životne atome.

Ljudi su čudni. Virujemo u vjeru čuda, u Isusa koji je uskrsnia treći dan po Sveton pismu, a u svakodnevnon životu ne virujemo u ništa, osim u ono šta tog momenta vidimo isprid sebe. Puno maštamo, a ništa ne proživimo. Pričamo o sudbini, a onda se trsimo kako ona ne postoji. Slobodni smo, a sami sebi namećemo pravila. Nešto tu ne funkcionira.

Volila bi se odvažiti i postati pravi heroj, uspiti učiniti ono “točno znan šta” i onda ispričati kako je moguće biti šta god poželiš i dokazati kako nisan bila luda, kad san samo ljudima pričala o priči za koju od početka znan da je moja.

Virujen da je moguće ne živiti dane različite, a iste, već živiti Dane, prave i velike. Čudesne, koji nosu takve emocije i doživljaje o kojima čak ne možemo ni sanjati, od kojih nan se tresu gaće. Razmislite o tome, kako bi bilo dobro više ne biti samo čovik, piti zeleni čaj, hraniti se namirnicama i planirati vikende.

Vaša Antonela.

 

 

Featured

After.

Alo_M!

Ne čekan te baš, bila san u afteru. Šta san još radila, aha lagala san, Britansko otočje me nije spriječilo da se zabavljan. Našla san bužu di ih još nema, opet neko otočje u điru, zove se doma.

Šta još ima?

Jednostavno se ne mogu i ne želin boriti protiv svoje druželjubivosti, a najviše me veseli kad kategorija udanih žena koje se zapravo nisu tile udati onda, ali ih je bilo strah da će ostati stare cure sada, zavidno promatraju slobodne ljude. Veseli me to, kad su ljudi ono šta nisu.

Šta još ima?

Tila bi s vama podiliti mišljenje o oglašavanju apartmana na Facebooku. Isključila san se iz svih grupa, obaraju mi mozak.

Kako van se da tražiti i nuditi apartmane priko Facebooka? Šta van nije tramak? Komunicirati sa svin tin ljudima koji uzimaju sebi za pravo, u doba napredne tehnologije, zamarati me glupin pitanjima poput: “Je li blizu centar u mistu od 700 ljudi?”

I:

“Je li apartman na otoku blizu plaže?”

Gospe.

Znate šta san još volila viditi? Specifične upite ka:

“Tražim apartman u blizini mora od 14. srpnja do 25. kolovoza.”

S naglaskon da je upit često polupismen i gramatički neispravan, a komentare, fala lipa neću ni komentirati.

Nakon upita slijedi druga stavka u gluposti oglašavanja priko FB-a. 200 komentara ispod.

Kako se vama koji tražite da to sve gledati, filtrirati, razmišljati, kontaktirati za cijenu? Kako van se da ludi ljudi dragi?

A kako se vama koji nudite da to uopće komentirati?

Pa ta osoba koja traži je toliko abnormalna da od 200 odgovora neće izabrati nijednu opciju, iako će vas dobro izmaltretirati.

Znate šta san još volila viditi?

Pristojan upit ka:

“Tražim apartman za 4 osobe, od 15. do 21. kolovoza, s prostranom kuhinjom i balkonom. Hvala!”

I luđačke odgovore u komentarima ka:

“Studio apartman za troje, može i četvrti, s kuhalom i mini frižideron. Cijena u inbox.”

Na svitu postoji toliko lipih mogućnosti za iskoristiti vrime, a jedino pitanje onima koji se u tekstu pronađu je:

Kako van se da?

Ajmo Sunday. Nemoj još ća.

Antonela

Featured

Britansko otočje.

Alo_M!

Isparavan.

Šta mislite o ideji otvaranja objekta di bi se liti domaći svit moga neometano zabavljati, provoditi noći i pozdravljati zore, bez da na njega nasrće hrpa pijanaca s britanskog otočja?

Šta mislite, a? Da se smistimo u nekoj gustoj šumi di nas ne mogu pronaći?

Sigurna san da je priko 68% pučanstva Dalmacije u suglasnosti s mojin mišljenjen.

Isto tako, svjesna san iznimno važne činjenice: mi živimo od turizma, stoga te turistu moj i više nego poštujen, ležiš u mojoj kući, daješ mi šolde, kusaš moju smokvu, ne diran te, ali mi suboton navečer, u prostorima za manje od 150 ljudi, fala lipa ne tribaš.

Ne mogu više čuti pitanje koji je najbolji klub u gradu i pričan li zaboga engleski? Onda ja kažen no, pa skužu da lažen 🤦‍♀️.

Ne mogu više osjećati onaj gadan osjećaj provlačenja kroz sve te narode, očešati se o njih, pa ponovo naletiti na pijanca s britanskog otočja koji viče more beers.

Ne mogu više gledati u sve te šlape, majce na ananase, ćale za party, narukvice šta svitlu…

Ne mogu više čuti girls, girls.

Ne mogu, sve ovo ruši mi teško stečeni balans pa tako Službenin Hello_Monday-skin Proglason zatvaran sezonu zabave po dalmatinskin gradovima i većin mistima do rujna. Odlučujen se okrenuti onoj zapivajmo noćas u konobi… tuđi čovik nikad neće znati šta to veže dalmatinske ljude..

A našin dragin kulturnin gostima želin vrlo ugodan odmor i boravak na našoj lipoj obali.

S druge strane, turističkin divljacima zbog kojih sama sebe želin protirati, uz uobičajene želje za odmoron iz snova želin isto tako puno dobre spize, droge, sexa, alkohola. Nećemo zataškavati stvari, turistički divljaci su životinje koje tih pe, šest dan ždere, loče, šmrče i san snova in je utrpati organ nekoj djevojci, kako bi do kraja smirili nagone, vratili se doma i nastavili glumiti da su normalni.

Radite šta oćete, samo dalje od mene.

  • p.s ako neko zna za neku bužu di ih nema, nek mi javi. Bojin se kako neću priživiti u novo proglašenoj karanteni.
  • Svima ostalima, želin dakako divan Hello_Monday.

Antonela.

Featured

Poruka s boce, plastične.

Alo_M!

“Jedan od glavnih ciljeva u životu jest u njemu uživati.”

Ponediljkon ili četvrtkon, ujutro ili popodne.

Prijatelju, znaš li to?

-Znan.

Prijatelju, živiš li tako?

-Ne živin.

Ne, ovo nije još jedan tekst motivacijskih rečenica o življenju života.

Dosadni su za čitanje i pisanje, ta nakupina fatalnih riči koja bi tribala potaknuti na promjene.

Zahvaljujući inspirativnoj večeri poezije, u sridu san napisala pismu u kojoj jedan od stihova glasi:

“Kao da za manje od šezdeset godina čitava generacija nas neće biti anoreksična ispod čempresa, (ako imaš sreće pa dobiješ mrtvačko počivalište u hladu),

ili budeš moderan pa se spališ.”

“Anoreksičan ispod čempresa”, činjenica od koje ne možeš pobići.

A, znaš li od čega možeš?

Od žaljenja i od dvi riči koje tako često koristiš: “Blago joj/mu se.”

Stisne me nekad tamo negdi oko duše, stisne me jako kad slušan kontinuirana ponavljanja o blagodatima tuđih života i to je jedan od velikih razloga zbog kojih povremeno nestajen.

Realno, nisan rođena pod najsritnijon zvizdon i neman život iz općenitih snova ali bez obzira na sve, ja uživan, sritna san i to se na meni vidi.

(Zvučin ka osoba s potisnuton depresijon koja se odjednom ubije pa se općeniti čude jer je ona bila: “tako sritna i pozitivna” i “nikad to od nje nismo očekivali”)

Iman taj svoj svit, razumljiv minimalcima, neshvatljiv maksimalcima i to je sve.

A zašto ne bi i ti…

..Odlučno odlučia da tvoj život može biti najzanimljivija insta štorija na svitu, čak i ako je ne pogleda nijedno biće do kojeg ti nije stalo?

A zašto ne bi i ti…

..bia šta god oćeš, jer to stvarno, ali stvarno možeš.

Kad uspiješ zamisliti sebe kako živiš na bilo kojen mistu kugle zemaljske, sam, bez potreba za potrebon, to je to, čestitan!

Ja ću sebi čestitati kad se uspijen zamisliti kako živin u Betini i brojin valove.

To sum up,

ovo je tekst o samo jednoj rečenici:

Jedan od glavnih ciljeva u životu jest u njemu uživati.

A ako ne uživaš (a zašto ne bi?), nisi sritan (a zašto ne bi bia?) i to se na tebi vidi, ža mi je al’ ŠTETA ti života.

Ža mi je, šta nećeš upoznati koja je to veličanstvena lipota.

Antonela.

Featured

Ćeri moja, pokri se.

Alo_M!

Koja je najdosadnija objava na društvenin mrežama u zadnjih dva tjedna?

“Sezona otvorena” pa neka blida noga iskoči sa strane i ubode te u oči. Za pristrašiti se.

Iskreno, koga više zanima ko se okupa u svibnju ili travnju i je li to učinia prvi.

Drugo misto najdosadnije objave u Dalmaciji krije se iza riči šparoge, dok za treće iman dilemu: selfi iz zahoda ili instastory sa čikaron kave.

Kad smo kod zahoda i moja slika profila je iz zahoda, zabila san glavu u pločice ka u prsa plećatog muškarca i gledala u kameru ka da sniman editorial za neki seksipilni magazin. Jebiga, bila san si lipa a moran nekad biti i dosadna i površna.

No dobro, tila bi van nešto ispričati. Ono šta me danas šokiralo (s obziron da san staromodna i konzervativna) je žena koja na pultu u teretani radi u topu.

Ženo to je ka da radiš u ređipetu i praviš se da je sve normalno, a nije. Vidi te cura od 17 kojoj je ionako ispran mozak s topovima s instagrama i onda i ona šeta gola po teretani dok je iz kantuna promatra napaljeni četrdesetogodišnjak s viškon testosterona.

Četrdesetogodišnjak za deset minuti upadne polugoloj maloljetnici sa standardnin pitanjen za upade: “Koliko još imaš serija?”

I tako se krene stvarati zlo. Sigurno je Istanbulska konvencija za ovo kriva, i masoni.

Ja u teretani izgledan ili ka poluluda žena iz šume koja je otrčala kilometražu u lipnju u podne ili ka potencijalni nasilnik koji baca utege oko sebe i teško uzdiše. Nemoj slijediti moj primjer, ako se oćeš sviditi momcima takvu te niko neće pogledati, oni vole fine cure, koje elegantno izvode čučanj, ne one potne koje legnu ispod šipke i igraju se s benchon, sve in je to previše.

Iman jednu poruku za polugole maloljetnice i punoljetnice.

Ćeri moja, svit je pun luđaka, pokri se. To su mahom usamljene poremećene osobe, često s propalin brakovima bez konkretnog smisla u životu, čija je najveća čežnja i svrha  zadovoljenje nagona nad tvojin lipin tijelon. Razmisli kako izvodiš čučnjeve i je li ti baš potriba trenirati u topu jer će ti se to sve ubrzo toliko gaditi da ćeš trenirati u duksi i biti jedna od žena koje mrze muškarce.

Ćeri moja, svit je pun luđaka, pokri se. 

Hello_Monday.

Antonela.

 

 

Featured

EgoFree.

Alo_M!

Plesala san sinoć ispod punog miseca. Nevjerojatno dobar razlog zbog kojeg kasnin s današnjin tekston.

“Plesala si ispod punog miseca, a nisi napisala kolumnu na vrime?!”. Kako san to samo mogla učiniti? U svitu punon zabrana i regula moj ego i superego su me sinoć tili istući, ali gle sriće, na EgoFree festivalu ega nema, a kamoli ovoga s prefikson super.

U danima vikenda iza mene u Splitu se tako održa izvrstan EgoFree festival koji je slobodan za sve, one vođene idon, one koji su ego ostavili doma, one koji imaju zdravi odnos s njin, pa i one koji ga imaju u megalomanskin količinama. Sve je to jako jednostavno, kad dođeš u šumu nemaš ga više. #EgoFree.

Bez ega, u prirodi, s veselin bojama oko tebe i dobrin beaton u međuprostorima život je lipši. A kad je ego free i ti si free – jednostavno.

Kako to sve skupa izgleda.

Pasi free – njuškaju, laju, pa ne laju, kako in dođe, baš ih brige.

Dica free – skaču po travi i prašini, valjaju se, šporkaju ruke, mackaju  se bojama, iz očiju radost.

Odrasli – free?

Trudimo se, šta ćeš od nas. Uvalimo se u hammock pa se ljuljamo i probamo biti free.

Točno je kako se na ovakvin zelenin pozitivnin mistima uspije barem napola biti takav, slobodan, osjetiti i podsjetiti se kako je to kad samo dišeš, plešeš i živiš. U svitu punon zabrana i regula ovaj trio je umijeće. Oslobađa, u prašini skida slojeve unutarnje prašine, one koju nosimo kad nam stopala hodaju po regularnim cestama i putevima koji ne šporkaju patike. I onda budeš dobro, sebi i drugima, više nego šta ćeš ikad biti na regularnoj cesti, a to je veličanstven osjećaj.

Možeš imati bilo kakvo mišljenje o zelenin događanjima, ali to ti je tako, priroda oslobađa, druženje oslobađa, glazba oslobađa, gledanje u nebo oslobađa, ljuljanje oslobađa. Dok ne probaš ne znaš, nisan ni ja. A onda odeš, vidiš, osjetiš, vratiš se i pokušaš ostati oslobođen danima nakon toga. Sve dok ti regularna cesta ne išporka dušu a ne patike.

Vidiš zašto kasnin, punila san se vibracijama i sad iza sebe iman dobar tekst. Da nisan bia bi prosječan, a zašto biti prosječan kad možeš biti oslobođen i izvanredan.

Ko nije, dogodine svi na Tursku kulu. Lipo legneš UnderTree i EgoFree.

Antonela.

 

Featured

Aplauz.

Alo_M!

Rano je lito. Najlipše doba godine.

Zašto?

Ližu se sladoledi veselih boja i pokazuju se dijelovi tijela povrh kolina. Boje san snjegovića i bit ću zamotana Istanbulska nevista dok ne ocrnin bar upola nje.

Turistov, taman.

Ne zapinješ za njih već ih susrećeš taman oku ugodno. Čisto da se podsjetiš da živiš u lipoj zemlji koje nisi svjestan.

Jučer je plesna udruga Tiramola izvela premijeru predstave “Vaše vrijeme je isteklo”.
Nekima od nas bia je to prvi pravi scenski nastup.

Mozgon amatera razmišljaš otprilike ovako: Divno je, plješću mi, ne znan točno zašto. Malo prestanu pa krenu opet. Srce zašto te toliko čujen? Važno je i vridno ovo šta smo napravili, ali ovoliki pljesak? Nije mi ništa jasno, osjećaj je uh? Osjećaj…par sekundi ne dišen..odlazin s pozornice, vode me samo noge… duša pluta pukotinama zraka. Nije tu, niti je mogu pronaći.

Dvojba potaknuta pljeskanjen me u isto vrime rastužuje i veseli. Kad ćeš Antonela konačno razumiti da je ono šta s ljubavlju radiš izuzetno?

Potrudit ću se. Obećavan.

A ti prijatelju, kad ćeš konačno razumiti da je ono šta s ljubavlju radiš IZUZETNO i važno?

Važnije nego deset uspješnih nametnutih godina. Od društva, od njega, od nje, od njih.

Najvažnije.

Izuzetan si i to ti niko ne može oduzeti, osim tebe, ako zaboraviš koliko vridiš.

Zapravo, moglo bi biti da oni koji sami sebi ne plješću, pljesak ni ne zaslužuju.

Šta mislite o tome?

Rano lito, deset ipo.

Antonela.

 

 

Featured

Pop.

Alo_M!

Nakon prosvjeda protiv Istanbulske konvencije pokušala san se odseliti iz države, ali me zaustavila žena koja je rekla: Ti si spol žensko, rod hrvatski, ne mrdaj. Posli toga je rekla: “Vidit ćeš.”, prijetnja tjedna.

Šta sada dolazi? Masoni, isijavanje, ono? Ne mogu od straha.

Danas je pop na misi tri put suptilno spomenia sintagmu “rod hrvatski” da mi je po prvi put u životu došlo da napustin crkvu, a vjernica san i to ne neka bezvezna.

Na prosvjed “Marš za znanost” dotični pop (ka i puno njegove braće) se također naša uvrijeđen jer je činjenica kako Crkva raspolaže s većin brojen novčanih sredstava nego znanstvenici, šta se oni imaju pozivati na to.

Neman običaj pisati o ovakvin skliskin temama, ali me pop jutros pravo naljutia.

Sumnjan da bi se Isus da je danas živ naša među prosvjednicima protiv dokumenta čiji je glavni cilj zaštita žena od nasilja i borba protiv nasilja u obitelji.

Ne znan za vas, ali nisan nikad vidila nekog znanstvenika da skuplja limozinu od svoje zajednice, a prije toga propagira življenje skrušenog života.

Nastavlja pop tako na današnjoj propovidi: “Bog je ljubav, di je ljubav nema mržnje, di je ljubav nema nasilja.”

Nastavila san u tišini: “Di je ljubav tamo je mir, di je ljubav ne postoji ego.”

Misliš li to stvarno tako kako si reka pope? Konvenciju nazivaš umotvorinon, a upravo ton izjavon tvoriš nečiji um/ove?

Našla san se par puta u situaciji di su me vjernici krivo gledali jer iden u Crkvu, virujen u Boga, a podržavan pobačaj i brak mi ne znači apsolutno ništa.

Pobačaj koji je učinila silovana žena je ubojstvo, a diskriminacija i odbacivanje transrodnih osoba nije ubojstvo. E da su njihove matere znale šta će s njima biti, pa krenule na pobačaj, šta bi onda reka pope? Uzmi ili ostavi?

A tek moja nezaintersiranost za brak i ushićenost oko života u “divljin zajednicama”. Bi li meni zabrania da volin, pope? Bi li mi zabrania ljubav? Bi li mi zabrania da buden sritna?

Da zbog svog silnog krivovjerja prestanen ljubiti bližnjega svoga ka sebe samu, pomagati drugima, biti čovik, da odbijen poštivati temelje Kristova učenja jer nisan vjernik po definiciji.

***

A reci ti meni (bia pop ili ne) kakav si ti to vjernik ako krivo gledaš bližnjega svoga zbog toga šta je različit od tebe? Isus nikoga ne odbacuje, ni ubojicu, ni ovisnika, ni ateista.

Kakav si ti to vjernik, koji svon ditetu odgajanom u vjeri ne daš da se druži s diteton koji u vjeri nije odgajan?

Kakav si ti to vjernik koji gledaš koliko je šoldi na Veliki petak ubacia brat tvoj pri ljubljenju križa?

Kakav si ti to vjernik, vjerniče, koji odbacuješ braću i sestre svoje unatoč tome šta te Isus učia: “Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe.”?

Ja ću ti reći. Nikakav si. Eto. NIKAKAV. Neće ti pomoći ni brak, ni obitelj, ni rič majka ni rič otac. Roditelj 1 i Roditelj 2 za tebe su odveć prevelike.

Moj Isuse, jako si se trudia i lipo si nas učia, šteta šta su mnogi izostavili dio “bližnjega svoga kao” i usmjerili se na “samog sebe”.

P.S.

Svin dobrin vjernicima koji žive pravu rič Božju svaka čast. Neću nikad moći biti ka vi, ali to ne znači da neću biti tu za vas.

Uoči novog ponediljka, toliko od mene.

Ljubi vas sve ka samu sebe (čak i onog popa i “prave vjernike”), vaša

Antonela

 

 

 

 

Featured

2620,00.

Alo_M.

Prvo.
Opet mi je pukla žica od postaparatića. To je nevjerojatno, nosiš žičetinu tri godine, platiš je ka stado pečene janjadi i onda postžičicu potežeš cili život. Bolje bi mi bilo da san krive zube ostavila. Bila bi autentična i sad mi ne bi krvaria jezik. Niti se mogu ljubiti ni žvakati ni ništa, jadna san.

Drugo.
Trenutno san u Šibeniku. Tu žive pitomi ljudi. Možeš bez straha proći priko zebre. Za razliku od onih divljih Splićana koji me svako jutro na žutoj tiraju da in nekontrolirano spominjen osobu koju in ne bi smila spominjati, pogotovo uz dodatak riči pas. ST iznimke, svaka čast.
Primjera radi, u Šibeniku nisan nikad nikome povezala pasa s materon.

Treće.

Sviđa mi se jedan problematičan momak, a ja ne bi da mi se sviđa. A normalnoga neću jer mislin da su normalni dosadni, iako nisu.

Ajmo dalje.

Četvrto.

Sutra je posljednji dan mog stručnog osposobljavanja. Fala Bogu lipo su me osposobili. Nije sarkazam.

Fala Bogu lipo me država platila. Je sarkazam.

Sritna san jer više u životu neću raditi za 2620 kun. NIKAD.

Radije ću loviti cvrčke i postati frutarijanac nego raditi osan uri za 2620. Jesan ja pet godina za 2620 mozak umarala. 2620. Da ovaj broj ima mater spojila bi je s pason.

Čovik. Ti, ja.

Ljudi. Mi..

..tribamo časno i srčano cijeniti sebe. Imati stav, ne pristajati na ništa, na mižeriju. Zamislite da u državi niko ne želi raditi za minimalac? Gospoda punoga droba morala bi prominiti politiku jer in niko ne bi ima raditi.

Triba se praktično cijeniti. Realno, da san poslodavac i dođe mi čovik pa mi na moju ponudu od 3000 kuna kaže: “Dobro.”, sigurna san da ne bi rekla: “A da ti ipak radiš za 4500 a?”

Dobra san, ali toliko humana nisan. Nisu ni oni, naši nadređeni. Triba imati to na umu.

Stav je iznimno važan. Postaviš li se prema pasu cijenit ćete, isto je s ljudima. Ma kakvi putevi od mjere do karijere, mi mladi vridimo toliko više da svit potpuno odraslih toga nije svjestan. Ili je, ali nas neki i gledaju ka konkurenciju.

Jedino di se ne valja postavljati je u Splitu na zebri. I ne gledati problematične dečke i cure, samo normalne iz dobre familje.

Hello_Monday!

Srdačno
Antonela

 

Featured

Slojevi

Alo_M!

Bublije, jaja, šunka, zatajenje probave. Sve znan.

Ajmo mi na duhovnu bandu blagdana.

Tragon simbolike Uskrsa razmišljala san kako svit krije tri vrste ljudi.

Sritne, tužne i one za koje mislimo da su sritni, ali su tužni. Ispod sloja robe, sloja kože, tamo negdi poviše livog rebra žive ljudi s demonon i prečesto pokušavaju početi novi život.

E baš njima, koji prečesto pokušavaju, želin da konačno uspiju. To su ljudi s plastičnin maskama.

Nosila san je i ja, bila je odvratna, tila san je raščerupati, ali nisan imala snage to učiniti sve dok nisan učinila. Tribalo mi je 4 godine jer koliko god san je mrzila toliko mi se sviđala. Nije od mene tražila da buden hrabra.

Zato ti (vi) koji znaš (te) o čemu pišen, čitaj dalje.

Želin da znaš kako je svit zeleno polje u kojen bi triba biti živ 450 godin da bi uspia iskusiti sve šta ti pruža. On se nalazi izvan 4 zida tvoje duše zbog kojih u tebi nema svitla ni kad je sunce visoko na nebu.

U njemu postoji glamping, sauna u kojoj se polivaš medon, dva stabla između kojih vežeš hammock, paintball i Muzej iluzija.

Ako se malo više ogoliš, u njemu možeš naći i pravi zagrljaj, ne onaj zamaštani prije spavanja, i da Želju da te netko želi stvarno pomirisati i stvarno tako ostati, ne razmišljajući o vrimenu.

Ako još skineš jedan sloj pronaći ćeš i jedno srce koje je, gle čuda slično tvon srcu. I onda možete tako disati, ne raditi ništa a biti potpuni.

Ali ni to nije dovoljno. Znan, ne možeš biti sritan u zelenon polju igre i sriće sa srcen koje udara iste beatove ka i tvoje ako još nešto ne učiniš.

Skini posljednje slojeve sebe sve dok ne ostaneš sam s vlastitin organima u rukama. Dok ne osjetiš da bi ti bilo ža da odeš a da nisi pravog sebe poklonia samon sebi.

Toga san se najviše bojala, da nikad neću uspiti sebi pokloniti pravu verziju sebe. A jesan jer san tako odlučila i jer se ne bojin života izvan zidova.

Dok se dođe do ovoga može proći misec a mogu i desetljeća.

Jer..

Citirajući jednog divnog čovika koji je na mene ostavia velik trag: “Ne možeš ti nikome pomoći dok on sam ne odluči da to želi.”

Oprosti, ne mogu ti pomoći. Nije ni on meni (fala mu na tome).

Sve dok odlučno ne odlučiš, dovršiti demonsko poglavlje i upisati točku. Samostalno, svojon rukon.

Sve do tad će biti sve isto, a kome je sve isto sriću donilo nek prvi baci kamen.

XoxO
Antonela

 

Featured

Bodulizam.

Alo_M!

Večeras, uoči samog početka novog ponediljka otkrit ću van zašto ga toliko volin.

Te linčine ležu po cili dan i igraju karte.

U rečenici koju tako često bacaju stereo-tipovi jedino mi nije jasno kako je karte moguće igrati ležeći.

Osjećan često gnjev prema ljudima s otoka, nas koji igramo karte ležeći i brojimo šolde od apartmana. Tek tako kada nisu naši posli. Došli kod nas doma ljudi koje zovu turisti, legli, ostavili nan snop eura i išli ća. Sutra došli drugi, legli, snop eura, prekosutra ista stvar. A mi i dalje cili dan ležeći igramo karte, eventualno se pridignemo da uzememo snop, da ga ne bi ko ukra jer smo škrti, jako. Ne bi ti dali pomidoru turistima ni za tri nova snopa zelenih papira.

Ne znan kako da opravdan te životne blagodati na koje san odmalena naučila pa ću rado podiliti s vama naš način života, da budete ljubomorni, vi koji nemate sve na gotovo, ka i mi. He. He.

Rodila san se u velikoj kući, ta se kuća očito sama napravila jer je moj otac po cile dane ležeći igra karte, ne vidin drugog načina kako bi mogla nastati nego da je sama prinašala blokete i sama se cimentala. Ja san se rodila zimi, u to vrime moji sigurno opet nisu radili ništa jer mi zimi ništa ne radimo. Mislin ne radimo ni inače, ali zimi pogotovo, osim šta brojimo šolde od lita, uvik isto. Vanka puše buretina, špaher se naložia sam, i drva su se poslagala sama, logično. Ponekad bi mi dica bila bolesna pa smo suosjećali s ostalin otočanima, mi imamo most, kod njih ne vozi trajekt, puše, ali sve je to isto, bodulskoj dici febra pada sama od sebe, njihovi hrču na svu berikatinu.

U proliće su nas počeli ogovarati jer je odjednaput na kući izresta još jedan apartman. Niko ne zna kako, kada ga je Božja ruka posadila. Uskoro došlo lito, tek sad ne radimo ništa, malo prošećemo po vali, gledamo u ribice, uvatimo ku ko, eto iz dosade, ona se sama očisti i baci na gradele. Kasnije svi skupa kusamo i moćimo maslinovo ulje koje točimo iz špine ka na sudoperu.  Imamo maslin koliko oćemo, ali mi da smo jednu ubrali, nikad, ko će to, triba ležati i igrati karte. Uz ribu imamo i pomidore donia neki čovik, di bi mi orali, kopali i sadili.

A tek apartmani, oni se sami čistu, to je nevjerojatno, ja u životu nijedan nisan očistila, skupljala dlake od 30 cm, odlipljivala žvake ispod zahodske daske, grlila posteljinu punu izlučevina i prinašala je uza skale gori-doli. Potila se na 45 stupnjeva dok još klima nije bila must have, ma nikad mi kap znoja s čela ni pala. Di još da san uz to radila, ono od 16 ka šta radu neki tamo iz Slavonije, nisan luda. Neke bi vlajne i jahte dolazile čistiti kod nas, haha to in se i sliči, di bi se ja sramotila po smrdljivin kabinama na abnormalnin vrućinama, pumpala govna iz tisnih zahoda, dizala pajole..

Naši turisti od nas nikad ništa nisu dobili iako nan je puna konoba rakije, ulja i suhih smokav. To je tamo uskrslo samo od sebe i nećemo dati nikome, duga je zima, mi ćemo piti i mljaskati. Inače samo da znate, pijančine smo, kod nas svi loču, uvik, ne samo vikendon. Mladi se drogiraju iz dosade jer nemaju šta raditi, a karte su in dop******.

Uskoro eto ti jeseni, lipote. Nema čega nema u kući, šoldi mi ispadaju iz žepa. Frižider pun, imamo sluškinju da nan hodi u spizu. Nešto su govorili da triba plaćati porez državi, ali mi van na otoku to ne fermamo. Koliko nan turisti dadu toliko nan ostane, kune ne potrošimo. Ni režije nismo platili, a cilo lito voda točila, kupale se stare Njemice da budu lipe za večeru u našin restoranima u kojima niko ne radi. Sve šta smo zaradili dali smo kući da se opet sama napravi, znači kući, mi ne plaćamo radnike i ne kupujemo građevinski materijal. Ona je tako zaminila sve ono šta su ovi turisti koji su dilili snopove pokvarili, da in bude lipše leći dogodine kad dođu. Lažen, da moremo nabiti još koji eurić gori za noćenje. Ponavljan, ulje se ujesen napravilo samo, di bi mi vrićetine potezali i cili dan poili mandarinku i fetu kruva, nismo ludi.

Kažen van kod nas je teška utopija. Sve nan je pomalo, nema priše. A di da se i prišimo kad ne moramo nigdi.

Nema van kod nas ko će sutra na posa, ajme ponediljak i ostale gluparije. Mi van ne radimo baš baš ništa. Zbog toga toliko volin ponediljak jer san linčina s otoka. Iden sad leći i igrati karte, sutra ionako ne moran nigdi.

XoXo

Antonela

 

 

Featured

Beatifikacija.com.

Alo_M!

19:19 Ko to opet misli na mene?

Možda jedan od oženjenih tipova koji me noću maltretiraju. Ili njihove žene?

U petak san bila na šanku. Sama. Zeka peka, nisan munjena.

Moje prijateljice i ja sasvim smo pristojno pile pića, možda bi i bacile pogled na nekog zgodnog mladića (da ga je bilo ili da nas nije napala jedna žena), koja je odlučila biti vuk jer je negdi pročitala da je to žena ženi. Vuk, onaj strašni iz Crvenkapice koji guta ljude, spi ispod inbotide i glumi bakicu.

Prišla mi je s leđa i rekla: “Moj muž je blažen među ženama.” Ništa mi nije bilo jasno, koji sad muž i zašto bi bia blažen. Okrenula san se oko sebe i utepila nekog ćelavca koji mi je gledia prijateljici u zatiljak, ne bi se reklo da je taj nečiji muž, a kamoli da je blažen. Ipak, pokazalo se suprotno, ćelavac je stvarno bia muž onoj koja je odlučila biti vučica, nama, koje nismo ni vidile tog čovika u procesu beatifikacije iako je još uvik živ. Samo mu se ćela sjajila, biće bila posuta anđeoskon prašinon.

Kad san razbrala šta se zbiva, lipo san joj rekla: “Baš me brige za tebe i tvog muža.”

Ako si luda na sve žene dok je s tobon, kakva si tek kad nije s tobon? Dok spavaš ili se praviš da to radiš, a on do jutra mlati po klubovima.

Ne mogu smisliti oženjene muškarce u izlascima. Ne zbog poremećenih hormona zbog kojih su žene lude i mrze cili svit, nego zbog toga šta su gadljivi.

Prilaze, upadaju, pokušavaju upitati za ples, pričaju glupe priče o tome kako vole svoju ženu, ali bi samo popričali, šta je u tome loše? Ka da slučajno ne pomislin da bi on nešto s menon, Bože sačuvaj.

Ne da mi se pričati, ni gledati te. Nemaš trunke poštovanja prema ikome u ovoj igri i oženia si se jer te natiralo, dok si još bia u fazi iživljavanja mladosti koju nisi dovea do kraja.

Aleluja! Usput saznajemo odgovor na vječno pitanje: “Kad ćemo se smiriti?”

Kad dovedemo fazu do kraja i kad jedan od tih “muškaraca” s kojima iman posla bude stvarno muško (dobije poriv da me štiti i bori se s trnjen ka Trnoružičin princ) i kad jedna od tih žena s kojima oni imaju posla bude stvarno žena (sa stavon).

Do tad, #fešta.

Ako jednog dana buden živila sa svojin čovikon, ili ćemo po klubovima mlatiti skupa ili ću ja njega izmlatiti (možda prije on mene).

Ispravak netočnog navoda.

Ako jednog dana buden živila sa svojin čovikon, njemu neće pasti napamet pričati priče nekoj dvadesetineštogodišnjakinji. Zašto?

Zato šta kad bi mi s 34 godine u guzici doša doma u šest uri ujutro i nako smrdljiv lega kraj mene, s pričon da se zapriča s prijateljima, pa me proba poljubiti za laku noć, drugi put bi poljubia vrata. Možda više ne bi ni naša moja vrata, ako san posebno raspoložena.

Niko ne priča s prijateljima do 6 uri ujutro, niti se kome da stati vanka do te ure ako nije neka faćka u điru, ili je izrazito energičan jer šmrče bilo u zahodu, ili lupa po aparatu u Admirala. Ili ajde, marendaje burek pa krafnu, taj je dobar njega uzmite.

Ne virujte u priče. Lažu.

Ko to ne zna nije ni bia vanka kako triba i nema pojma kako funkcionira ovo jadno društvo.

Rekli su mi jučer da izgledan kada ću pobiti po kluba.

“Možda i oću.”, uzvratila san, svojon inteligencijon. 

Nema potribe da budemo jedna drugoj vučica i da gutamo priče za koje znamo da su lažne. Čemu to? Na svitu ima milijun mirisnih muškaraca koji bi lipo legli kraj nas, a da nisu nužno informatičari s cvikama i velikin drobon.

To sum up.

Sloboda je divno stanje da radimo šta oćemo dok ne štetimo drugome i oni koji je pokušavaju nekome oduzeti bez ikakvog razloga čisti su luđaci.

Ali..

Smatrati slobodu stanjen da radiš šta oćeš, štetiš drugome i još očekuješ da se ta osoba ponaša kada nisi napravia ništa je kažnjivo djelo. I za to triba platiti, bilo zaključanin vratima ili serviranjen hladne osvete. Mašta je prostor bezgraničnih ideja.

Za kraj, jedino šta mi preostaje je poželiti van lipi ponediljak pun pozitivnih vibracija. Ne dajte se! 🙂

XoXo

Antonela.

Featured

“Priča iz života.”

Alo_M!

U subotu  u 10 ipo ujutro na 88, 1 MHz – radio Knin, puštena je emisija “Priče iz života” u kojoj san pričala o Hello_Monday sagi, sebi i podilila par misli o svakodnevnin životnin “problemima”. Pamtit ću dugo svoje prvo radio iskustvo, spikerica je bila jako ljubazna, smijale smo se, bila san sritna. Obavijestila san o tome svoje roditelje koji su rekli: “Kad, u subotu u deset ipo, na čemu ono? Kad? Je je, upaliti ćemo.”

Kad san ih danas nazvala i uzbuđeno pitala: “Jeste me poslušali, kakva san ispala?” , lipo su mi odgovorili ka da se ništa nije dogodilo.

“Nismo, morali smo pumpati septičku jamu.”

Lipo.  “Morali smo pumpati septičku jamu.”, metak drito u dušu.

Nisu oni loši roditelji, samo ne shvaćaju koliko to meni znači, ta mala mrvica podrške za koju se grabin ka tičica za mrvice kruva.

Nisu oni ni jedini takvi roditelji, volu nas, ali nemaju blagog pojma čime se bavimo, niti poznaju načine za pružanje podrške.

Ovo je obiteljski ponediljak, jedna kratka priča iz života, za sve one čiji roditelji pumpaju septičke jame, dok in dica pokušavaju ostvariti svoje snove. Za odrasle ljude kojima je nekih dvoje ljudi dalo život, a  o ton životu ne znaju ništa.

Ovo je tekst za sve one čiji roditelji misle da je završiti faks neš’ti i da se tu nema šta slaviti, za sve one čiji roditelji nemaju pojma u kakvin su in stanovima dica živila dok su studirali, za one čiji roditelji nisu došli na dodjelu diplome, držali buket cvića i puni ponosa gledali u to čudo koje su stvorili, razmišljajući pa svaka joj čast, položila je 83 ispita. 

Za sve one koji su ikad nastupali, a da ih njihovi roditelji nikad nisu došli poslušati, za one koji su napisali roman a oni ga nisu pročitali, izumili nešto fascinantno, bili počašćeni od milijuna drugih ljudi, a uskraćeni od onih zbog kojih bi minjali taj milijun, ma milijardu.

I za kraj.

Ovo je tekst za sve one čiji roditelji mislu da je pružiti materijalnu sigurnost najvažnija stvar na svitu, koristeći to ka glavni argument u svakoj raspravi.

I za sve nas velike koji ih i dalje volimo jer nismo mali ljudi. Bezuvjetno, jer tako ide s ljubavlju prema vlastitoj krvi.

Za sve buduće velike ljude koji misle da ne mogu sami i koje roditelji vole, ali nemaju pojma šta da naprave s njima, kamo da ih usmjere i šta da in kažu, iman jedan savjet. Virujte, znan o čemu pišen, skoro pa savršeno.

Počnite iz nekog kuta, slijedite obrnuti smjer od onoga koji van se pruža, ne bojte se započeti igru života, dodati komadiće različitih boja te se na kraju uzdići iznad svega toga. Budite ponosni na sebe, i ne pokušavajte biti savršeni jer savršenstvo ne postoji, ali njemu težite, to svakako. Kreirajte svoju najbolju verziju, budite jači od iPhone X i nikad nemojte prestati s ažuriranjen, na proizvodnji poboljšane verzije radi se svakodnevno.

Nekima je put zakrčen ka Trnoružičinon princu, nekima pod stopalima leži pamuk. Na kraju krajeva uspijeva onaj ko se trudi, radi i ko je sebi na prvon mistu, bez ikakve lažne skromnosti.

Ponediljak je, ne mislite toliko o poslu, imate cili tjedan za to, možda bolje promisliti kako postati iPhone XI, kako za promjenu biti malo sebičan. Imali 26 ili 56, svejedno je, dok dišemo sve je moguće.

XoXo

Vaša Antonela.

 

Featured

“Sve su iste.” Nisu.

Alo_M!

Ponediljak i ja smo zadnje dvi sedmice zapalili dalmatinske portale, doživljavamo renesansu. Rekonstruirali smo Instagram i porasla nan je stopa pratitelja. Kad vidin da se širimo ka đubar po njivi (kako kažu moji prijatelji vlasi), srce mi se napuše ka zemaljska kugla.

Od lajka sve počinje, pričalo se prije osan godina, a ni danas situacija nije puno drugačija. Zato-stoga-dakle:

koristin priliku pa još jednom pozivam sve one kojima se sviđamo da nas počnu slijediti ka neki luđak isprid zgrade u opasnon kvartu. Nećemo se lagati, kad današnji društveno umreženi svit vidi da nas prati 1000, a ne 400 ljudi navući će se, a oni koji pišu, vole da ih se čita i onda pišu još bolje i žešće i bude lipo da lipše ne more. #simpleasthat

Ono šta ja mogu obećati da ću biti izuzetno interesantna i da nisan i neću biti ista ka one šta danas zovu „SVE iste“.

Da san muško, zvala bi se Duško. Ne daj Bože. Da san muško imala bi problema, ka moj prijatelj Noname. Obećala san da ga neću staviti na public.

Kaže on meni neki dan: „Ne znan šta ću od sebe i svog ljubavnog „života“ , sve su mi iste.

Odma san ga napala da je površan. Nema šanse da postoji jedna koja je ista ka ona druga.

„Tribaš viditi. Pričati malo s njon, viditi je li točna u glavi, ne samo gledati kako bi joj utrpa.“

„Ma ne bi ni to.“, kaže on meni razočarano. (Najjače mi je kad ljudi sve varijacije na seks zovu TO, a onda se u samon činu raspametu pa prosipaju baze iz pornića.)

Nazad na priču..

Gledan ja šta je s njin, zaprepastila se, da nije možda priša na onu stranu?

Znala san cilo vrime o čemu se radi, ali san tila to divno objašnjenje čuti iz usta jedne prosječno popularne, normalne muške osobe da dokažen da nisan luda.

„Ma sve su iste. Prvo na slikama. Ništa ja to ne  razlikujen. Nagib glave, obrazi, usne. SVE ISTO. Uživo, ista pisma. Tražin neku šta drugačije izgleda, mislin da san je vidia, kad ono i ona ima obrve do ušiju, odma se okrenen i ća. Onda još polipu trepavice na trepavice i cimentaju šminke, ne mogu ni procijeniti kakva je bez nje. Pitan se oću li je pripoznati ako je ikad skine?“, nakon toga uslijedia je patnički izdah.

Krepala san na: „Obrve do ušiju“  i „Ako je ikad skine.“

Došlo mi ga je milo. Ponekad poželin da buden nekome cura samo da razbijen „SVE su iste“ mit. Rekla san mu da se mora uklopiti među današnje žene, inače ništa od TOGA. Mi različite očito se nekako izgubimo među istima, valjda zato jer imamo kraće obrve.

Sad ozbiljno, zajebanciju na stranu. Obratit ću se muškon rodu u formi maila.

Moji dragi muškarci,

na svitu ima divnih žena, pametnih, sposobnih, lipih bez da su cimentane, s drugačijon selfi slikon. One bi vas volile i saslušale i pomazile po glavi i skuvale gulaš, ali i poslale u ono nešto (šta se kategorizira uz TO), kad zaslužujete.  Tužno je šta koliko god se grozite „onih istih“, toliko se bojite „onih različitih“. Nećemo van ukrasti identitet, nemojte biti us****.

Nije mi važno ni šta je danas ponediljak, ni kiša, ni posa, ni ajme kad ću na pauzu. Samo da mi nismo “SVE iste”, pa neće samo moj ponediljak biti u fazi renesanse već cilo društvo.

p.s.

Čuvajte se, snig će. Reka je Milan Sijerković, a on je skroz interesantan lik, stalno baca baze o vrimenu. Završavan  s jednon aktualnon: „Ožujak laže, snigom maže, ispod sniga travu kaže.“ Pa ti vidi.

XOxO

Antonela

Featured

re-incarnatio.

This is the post excerpt.

Alo_M.!

Odlučila san te reinkarnirati.

Nakon dvi godine šta si živia u obliku fejs stranice kod našeg Marka, odlučila san reći abrakadabra i pretvoriti te u blog. Digla san te na veću razinu, ušli smo u ozbiljan biznis, oćeš me slušati?

Dragi moji pratitelji hello_monday fcbook pge, službenin puten objavljujen kako je od danas hello_Monday posta blog. Priselia se u novi dom pa smo u sklopu tog posebnog događaja noćas imali trpezu s dijelovima domaćih životinja. Selili smo se zato šta nan je kod Marka postalo pretisno, a tu smo svoji na svome, doma smo. Osim toga, napokon mi je dopušteno napisati Monday velikin slovon. Za sve moje nove pratitelje važno je da znate kako pišen u dijalektu. Puno se puti zna učiniti da je nešto napisano krivo, ali nije, puno se puti kod mene u Betini stvarno tako i kaže.

Stranica Hello_monday se ne gasi, tamo ćemo se diliti, linkati i umrežavati, svi smo dio istog svemira. Ako van se sviđa ono o čemu pišen, a bili ste zločesti i još me niste pronašli kod Marka, kliknuli sviđa mi se, prati, like, follow… možete to učiniti na https://www.facebook.com/Hello_monday-715799481887431/, jedva vas čekan.

Zadnjih dan puno san razmišljala o informacijskoj prezasićenosti i o informacijama koje ja isporučujen čitateljima. Pišen jer drugačije ne želin i ne znan živiti, a isto tako pišen kako bi inspirirala. Uostalon, čemu pisanje ako ne dotaknen bar jednu ljudsku dušu. Svima nama koji pišemo, glavni zadatak bi triba biti rasterećenje i pametno inforimiranje publike kojoj se obraćamo, nikako izazvanje prezasićenja uma informacijama koje potiču mlatretažu moždanih stanica. Ka da nismo dovoljno sami sebe izmaltretirali otvaranjen svih onih članaka koje nikad ne pročitamo do kraja.

Društvene mreže minsko su polje. Mnogi pišu, mnogi stvaraju, mnogi prodaju svoje proizvode, sve je marketing i triba biti pravi lisac da bi se opstalo u igri. Reka je fiktivni ćale Romea i Julie Cili je svit kazališna pozornica. Danas ta pozornica ima ekstenzije i umisto živin ljudima nastanjena je slikama, kako pokretnin, tako nepokretnin. Pozornica je smištena na mriži koja je opasna i nestalna, zbog nje gubimo vid i bolu nas vratni kralješci, imamo sindrom selfie lakta, no ona je i izvrsna mogućnost za prosperitet.

Tin puten ove veljače 2018. odlučila san krenuti i ja. Hello_Monday više nije samo komad Markove torte, već prvi dalmatinski blog koji slavi ponediljak, ne zbog linosti, nego iz ljubavi prema životu. Dajen van rič kako ću se svin svojin inspiracijskin stanicama truditi da u naš novi dom svakog ponediljka uselin po jedan vridan tekst. A kad čovik radi nešto iz ljubavi, ne postoje granice napretka.

Pa sritno mi novo poslovno poglavlje!

Antonela